Postoje filmovi koji se gledaju direktno, gde je priča gospodar a likovi njene sluge ili najbliži saradnici i oni u kojima su tema i podtekst ono što im daje razlog postojanja. Obično su ti drugi naporniji za gledanje jer traže da gledalac, dok prati radnju i dijaloge, u isto vreme tumači ono što je skriveno. To naravno, ne znači da je prva grupa manje vredna već da bira drugačije polje borbe. A, ljudi… pa, ne bih želeo da uvredim bilo koga nazvavši ga normalnim te ove godine menjam naslov ali suština ostaje ista. Dakle, 2017. godina, u određenom redosledu ali ne u sasvim kvalitativno određenom poretku…

Bez ljubavi (Nelyubov, r. Andrej Zvjagincev)

„Levijatan“ je, suštinski, optimističan film, koliko god to čudno zvučalo. Porodica čije nevolje pratimo živi u atmosferi međusobnog poštovanja i poverenja, dok ne izgube sve što su imali napadnuti od onih drugih, onih koji poseduju moć u Rusiji početkom XXI veka (i Srbiji, naravno – zato nas Zvjagincevljevi filmovi toliko bole). U filmu „Bez ljubav“, pak, pratimo razorenu porodicu, dok su novi odnosi koje njeni članovi zasnivaju, iako poseduju strast novog, zapravo od početka usmrđeni mirisom zla koji dolazi iz društva koje ih okružuje.

Projekat Florida (The Florida Projekt, r. Šon Bejker)

Ovogodišnji „American Honey“, bez analize liberalnog kapitalizma u drugom planu. Priča o mladoj mami sa telom prekrivenim tetovažama i njenoj šestogodišnjoj ćerki koje provode letnje dane vucarajući se po i oko motela u kojem žive, u neposrednoj blizini luna-parka „Diznijev svet“. Ili to nije samo luna-park već ceo jedan svet nemoguće sreće koja iritira svojim prisustvom? Valja primetiti veliku ulogu Vilema Defoa kao domara motela, vrlo rizičan izbor reditelja u filmu naseljenom uglavnom naturščicima. Ipak, veliki glumac nas je vrlo brzo ubedio da ni on nije ništa manje stvaran u isto vreme povevši scenske kolege iz sveta naturalizma u predele umetnosti.

Na duši i telu (Testrol es lelekrol, r. Ildiko Enjedi)

Možda film koji je uljez na ovoj listi (nije jedini, i sledeća dva su na samoj granici). Ipak se radi o mađarskom filmu čija se radnja odvija u klanici, sa dvoje glavnih likova koji trpe stvarnost samo zahvaljujući dubokoj povučenosti u unutrašnje svetove ritualnog ponašanja i odbrambenih zidova. I ta odbrana deluje sve dok ne otkriju da svake noći, na neki neobjašnjiv, fantastičan način, sanjaju isti idealistički san.

Ja, Tonja (I, Tonya, r. Kreg Gilespi)

Priča o Tonji Harding, američkoj klizačici koja je početkom devedesetih učestvovala, ili možda nije, u napadu koji je jedan od članova njenog tima pendrekom preduzeo na koleno glavne konkurentkinje. Scenarista – čiji minuli rad nije obećavao ništa dobro – uspeva da prevede priču iz crnohronične bizarnosti u predele analize klasnog sistema u navodno besklasnoj državi u kojoj „svako može da bude predsednik kada poraste“, u predele uloga koje nam društvo dodeljuje i kako nas na kraju obično sačeka film za koji smo rođenjem i karakternim sastavom surovo određeni.

Bar (El bar, r. Aleks de la Iglesia)

Tipičan De la Iglesija, vulgaran, preteran, sa detaljnim, razvučenim sekvencama koje igraju na žiletu dosade. Umesto toga da zna kada da se zaustavi da ne bi prešao granicu besmisla i vređanja svega pristojnog možda bi tačnije bilo reći da on odlazi toliko daleko od nje da zaboravljamo da je ikada postojala i počinjemo da razmišljamo o svemu drugom što smo na putu videli. A jedna od glavnih stvari koje smo videli je da država toliko laže da su sve mane i grehovi de la Iglesijinih junaka u poređenju s tim sasvim prihvatljivi za emitovanje u okviru prepodnevnog školskog programa.

Atomska plavuša (Atomic Blonde, r. Dejvid Lič)

O, da. „Atomska plavuša“ je, najsvedenije objašnjeno, glup film za pametne ljude. Mogli bismo reći da su jedini razlog postojanja ovog filma akcione scene Šarliz Teron sa hitovima osamdesetih u off-u i Berlinom na izmaku hladnog rata kao scenografijom (u jednoj – nije i najbolja, to mesto pripada desetominutnom očiglednim rezom neprekinutom divljanju – sa druge strane platna platna istočno-nemačkog bioskopa, u toku projekcije „Stalkera“). A ipak, iza hiljadu puta viđene fabule krije se motiv velike sile koja skuplja korisne otpatke jednog okončanog sukoba. Ne manje važno, „Atomska plavuša“ je izumiruća vrsta, skup akcioni film koji mogu gledati i odrasli ljudi, verovali ili ne. Za njih je, po definiciji, i pravljen, s obzirom na „R“ oznaku.

Tragovi u snegu (Wind River, r. Tejlor Šeridan)

Tejlor Šeridan, bivši televizijski glumac – epizodista, piše scenarije vesterna i smešta ih u sadašnjost. Ako je „Hell or High Water“ bio nalik na Pekinpoa, „Tragovi u snegu“ na tragu su B radova Bada Betičera i Andrea de Tota. Produkcija je na ivici televizijske sa stereotipnim likovima – iskusnim šumarom i mladom agentkinjom FBI-ja koji rešavaju slučaj ubijene devojke na teritoriji indijanskog rezervata (da, to se više ne zove tako ali film i jeste valjan zato što se dešava među zaboravljenim, karantiniranim ljudima). I, dođavola, taj Šeridan sklon je poeziji džonikešovskog tipa… poeziji nasilja. „Trčala je šest milja bosa po snegu. To je ratnica. To je ratnica. Sad, ti ćeš možda izdržati šest stotina stopa. Ali bolje ti je da kreneš“. To je vestern.

Happy End (r. Mihael Haneke)

Pa, filmski kritičari slažu se da novi Hanekeov film nije više od prekomponovanja motiva, čak likova i konkretnih situacija iz prethodnih. Ali, scena u kojoj Trentinjanov lik, matori kapitalista i uništitelj ljudi, pokušava da ubedi svog višedecenijskog berberina da ga, za pristojnu novčanu nadoknadu, ubije jer mu je dosta života u invalidskim kolicima, pri čemu nam je jasno da je i dalje dovoljno fizički sposoban da to obavi sam. I kako, kada malo razmislimo, shvatamo da je tom skotu neophodan saučesnik (navika iz vremena predsedavanja upravnim odborom)… „Happy End“ je kao fudbalski tim koji tokom borbe za opstanak povremeno daje golove makazicama.

David Lynch: The Art Life (r. Džon Nguen, Rik Barns, Olivia Nergard-Holm)

Dva dokumentarna filma za kraj. Film o Linčovom životu do početka snimanja „Glave za brisanje“ prepunjen je pričama i anegdotama. Verovatno su uglavnom istinite, što nije ni toliko bitno kada sve poseduju karverovsku bizarnost koja se krije iza tanke opne normalnosti. I, za razliku od većine Linčovih filmova – zbog čega ih, između ostalog, i volimo – priča o njegovom postajanju umetnikom ima i poentu.

Citizen Jane: Battle for the City (r. Met Tirnauer)

Priča o životu Džejn Džejkobs, autorke knjige „Smrt i život velikih američkih gradova“, kao i serije novinskih tekstova od kojih jedan ima inspirativan naslov „Centar grada je za ljude“. Tužno je gledati svet ne toliko vremenski dalek od nas u kojem je bilo moguće građanski se organizovati i zaustaviti kretenske arhitektonske projekte koji uključuju rušenje celih istorijskih gradskih četvrti samo da bi se zamenile autoputevima i soliterima vrlog novog sveta; svet u kojem je i samo jedan razuman glas mogao imati neku vrednost. Sada svi imaju svojih 140 karaktera buke i besa koji ne znače ništa.