Ali, ko su čudni? Oni koji dok gledaju film u društvu vole da razmene povremeno par reči da bi proverili šta zaista gledaju, ne gubeći za to vreme nit radnje? Da li to znači da je uživanje u naznakama otkrivanja, u onome što nas tera da se zabavljamo naprežući se, postalo čudno? Moramo se nadati da nije i zato, ove godine novi, sasvim štreberski naslov. Kao i u slučaju prvog dela liste, redni brojevi ispred naslova su izuzeti. Kako god, sasvim je moguće da prvi film sa liste i jeste najbolji film 2017. godine.

Lični kupac (Personal Shopper, r. Olivije Asajas)

Horor, „ko je ubica?“ triler, autorski film o milenijalki u potrazi za identitetom… Zapravo, ništa ne može biti u potpunosti jer glavna junakinja nije potpuna. Nije pojedinac, budući da život provodi čekajući da joj se javi duh mrtvog brata blizanca. Nije žena – mislim, ona „prava“, iz modnih časopisa – oblačeći se u rodno dvosmislene „lakost“ majice i pilotske jakne. Nije preterano hrabra, iako najveće uzbuđenje oseća kada se prepusti Poovom „nagonu perverznog“ (ili, kako bi Francuzi rekli, „zovu praznine“). Možda i više od svega, „Lični kupac“ se na metafilmskom (kakva kritičarska reč) igra ljubavnom vezom između radnje i glavnog lika.

Antiporno (Anchiporuno, r. Sion Sono)

Japanski studio „Nikacu“ – rasadnik bizarnih eksploatacijskih filmova iz sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka – je pozvao nekoliko uvaženih reditelja da, inspirisani svim tim belim gaćicama ispod školskih uniformi, jeguljama, incestima, silovanjima i sado-mazohizmom, stvore šta god požele u okviru produkcionih limita (dve nedelje snimanja, mali budžet, film kraći od 90 minuta). Koncept je, zapravo, vrlo japanski – potraga za individualnošću ukroćena surovom formom. I Sion Sono je podivljao, sve vreme držeći se propisa, stvorivši rad na temu seksualnosti u japanskom društvu, igranja uloga, prošlosti koja u isto vreme sputava i oslobađa. Pre svega, „Antiporno“ može da se posmatra kao pozorišna predstava snimljena najfilmskijim mogućim jezikom. I, da… „Da li si ti tužna purpurna kurva sa besmrtnim kristalnim očima?“. Ko se od nas to ne pita svakog jutra?

Tri bilborda izvan Ebinga u Misuriju (Three Billboards Outside Ebbing, Missouri, r. Martin Makdona)

Na prvi pogled reklo bi se da Sion Sono i oskarovski film ne bi trebalo da budu u istoj galaksiji, a ne na listi srodnih filmova. Ali… „Tri bilborda…“ je film o trajanju, putu i promeni perfidno maskiran u triler. I da, u gotovo svakom filmu likovima se dešava upravo promena tokom nekakvog puta (jer, na putu se nalaze prepreke, likovi se nalaze pred odlukama i na taj način i saznajemo kakvi su) ali „Tri bilborda…“ to zanatsko pravilo podižu na skoro religijski nivo. Bavićemo se time detaljnije tokom Festa (kao i time zašto se „Zovi me svojim imenom“ ne nalazi na ovim listama).

Kvadrat (The Square, r. Ruben Estlund)

Ko je očekivao novi „Force majeure“ bio je razočaran. Možda se čak i osetio prevarenim i na taj način učestvovao u šali. Jeftino bi bilo zaključiti da se „Kvadrat“ bavi ismevanjem sveta konceptualne umetnosti. Mislim, ko je video nedavnu izložbenu postavku bakterija u Domu omladine zna da bi to bilo previše lako. „Kvadrat“ ogoljava društveni sloj kojem je takva praznina maskirana u duboko istraživanje potrebna, često napadajući i svoju, festivalsku, publiku dijalozima koji kao da su izašli iz nekakve američke adolescentske komedije. Čini mi se da je „Kvadrat“ najdepresivniji film u ovom izboru. Njegova mizantropija je sveobuhvatna a svet beznadežno korumpiran.

Gužva u ćelijskom bloku 99 (Brawl in Cell Block 99, r. S. Kreg Zaler)

Prva polovina filma, sa sporim, naturalističkim scenama i trivijalnim dijalozima na polovini se – izvinjavam se što kvarim ali nadam se da svako ko gleda ovaj film posle nekog vremena oseća da isti mora da ode u nešto drugo od onoga kako je počeo – pretvara u hiperrealističnu bajku, sve sa Udom Kirom, Donom Džonsonom i korejskim doktorima za abortuse koji umeju da odseku noge i ruke fetusu u materici ostavivši ga pritom u životu. Usput, taj momak Zaler tretira nasilje na način da nije svrha ni samom sebi ni priči, već se nastavlja, uglavnom, na sračunatu dosadu – u filmu „Bone Tomahawk“ u pitanju je bio vestern egzistencijalizam, ovde se umesto toga nalazi društvena nepravda i usud radničke klase.

Kratki izlet (r. Igor Bezinović)

Dobro, ovaj se film možda upisao u školu malo preko veze ali, naš je pa mu valja pomoći. Skoro da i nije moralo, jer „Kratki izlet“ visoko je kontrolisan rad, sa fantastičnim elementom koji vas tiho navodi na razmišljanje o društveno-istorijskom tematskom okviru filma, toliko tiho da isti nikada ne postane banalan.

mama! (mother!, r. Daren Aronofski)

Tokom prve polovine filma, nakon što shvatite da likovi koji ga naseljavaju u stvarnom svetu ne postoje, može vam se pričiniti da gledate metaforičnu priču o umetniku i delu koje stvara. Onda, religijska simbolika i konkretni događaji uzimaju maha te sve krene u pravcu zabave sa odnosom boga i čoveka. Ali, nije li umetnik u isto vreme i bog svog sveta, a književni lik neko ko ne utiče na svoju sudbinu, impotentna žrtva surove igre?

Put u Španiju (The Trip to Spain, r. Majkl Vinterbotom)

„Come, come, Mr. Bond, you derive just as much pleasure from killing as I do“, ponavljaju Rob Brajdon i Stiv Kugan glasom Kristofera Lija na desetine puta, sedeći jedan preko puta drugog u filmu „The Trip“ dok imitacija ne postane nešto više. „Nema ničeg nezrelijeg od dvojice odraslih ljudi koji se takmiče u imitiranju“, kaže, otprilike, jedan od njih. Ali, njih dvojica, fiktivni likovi koji nose imena glumaca koji ih tumače, nisu odrasli. Sedam godina kasnije, sve je i dalje isto: jedan je i dalje u svoju mirnoj luci, porodici, deci; drugi, onaj uspešniji (što dolazi iz pune stvarnosti), i dalje luta kroz nove ljude (što je, verovatno, puna fikcija). A, u stvari, svi lutamo, i Brajdon i Kugan samo su kanal koji nas uopšte ne vodi ka smislenom cilju, što je upravo razlog zbog kojeg su važni.

Beži! (Get Out, r. Džordan Pil)

Fenomenološki film godine, mešavina trilera, horora i komedije (a sama komedija mešavina je komedije situacije i stand up tipa kada lik ničim izazvan izgovara humorne replike) sa razlogom postojanja u vidu društvenog komentara. A jezgro istine (videti poslednju scenu) je da ni deset crnih predsednika (ili gej premijerki) ne mogu magičnom krpom obrisati zla duboko usađena u prošlost i podsvest grupa ljudi koje se, često, iz vlastodržačkih potreba, nazivaju narodima.

Pesma do pesme (Song to Song, r. Terens Malik)

Da, naoko samoparodijski, sve teže komunikativni Malik. Od „To the Wonder“ nadalje, većina poklonika filma „Drvo života“ olako ga je napustila. A, na neki način, on je svakim sledećim filmom sve bolji. Zabluda je, takođe, da u njegovim novim filmovima nema drame. Probajte da objasnite nekome ko je uskočio na polovini filma o čemu se tu radi i primetićete da o svakom licu koje zauzme krupni plan imate puno toga da kažete, ne toliko lepog, u svetu prenaseljenom lepim slikama snimljenim širokougaonim objektivom koji podražava ljudsko oko. Ko bi rekao da će mi reditelj kojem je ironija toliko strana biti toliko drag.