Dug crnog genija

Loši su dani za genijalne muzičare. Smrt Matije Dedića izazvala je promenu koncepta jučerašnjih kulturnih stranica i odlaganje teksta o filmu „Grešnici“ („Sinners“), a onda je u međuvremenu stigla i vest o smrti Slaja Stouna, osnivača i predvodnika grupe Sly and the Family Stone.

S obzirom da sam pre par meseci gledao ovogodišnji dokumentarni film o njemu i još tada imao nagon da mu posvetim dalju tekstualnu pažnju, neizostavno je da horor sa raspevanim vampirima na američkom jugu za vreme ekonomske krize 1930-ih sačeka nedelju dana.

A zapravo su tematski povezani, i rezom neprekinuta sekvenca filma „Grešnici“ u kojoj se ruše vremensko-prostorne barijere i svi „crni“ muzički žanrovi od iskona do sadašnjosti i od Centralne Afrike do Harlema spajaju u žurku nade srodna je eklektičnoj autorsko-aktivističkoj ličnosti Slaja Stouna.

Rođen je 1943. kao Silvester Stjuart u Teksasu, da bi se već sledeće godine sa porodicom preselio u Kaliforniju, u sklopu masovne migracije crnih Amerikanaca na sever i krajnji zapad tokom 1940-ih (videti, recimo, odličnu prvu sezonu nedavne serije „Them“).

Bilo je to doba progresivnih stremljenja koja su predvodili ljudi poput potpredsednika Amerike Henrija Volasa i Elenor Ruzvelt, te je Kalifornija trebalo da posluži kao ogledna teritorija multirasnosti i multikulturalnosti.

Ipak, Slaj će kasnije reći da je njegov otac uvek izlazio iz kuće opremljen revolverom i Novim zavetom, kao i da mu je jednom prilikom rekao: „Kada bi svi belci sveta bili na jednom brodu, i trebalo bi samo još jedan čovek da uđe da bi taj brod potonuo… ja bih se lično ukrcao i završio stvar“.

Potomak je, sa druge strane, bio neopterećen mržnjom, i naučivši u očevoj crkvi da svira sve osnovne instrumente osnovao je srednjoškolski vokalni ansambl za čije članstvo nije bila uticajna boja kože.

Potom je upisao fakultet gde je mudri profesor prepoznao talenat, brzinski ga za šest meseci podučio svoj muzičkoj teoriji kojoj je mogao, i rekao mu: „Sad idi, ne gubi vreme ovde“.

Otišao je u San Francisko (tj. najliberalniji grad u državi) gde se radeći kao radijski DJ upoznao sa dovoljno mladih bendova da započne karijeru producenta. Grejs Slik, pevačica benda The Great Society, priča o nastanku pesme „Somebody to Love“ koju će kasnije pevati i kao članica grupe Jefferson Airplane: „Nismo bili veliki muzičari. Vežbom smo dosegli vrhunac svojih sposobnosti koje su bile prilično male. A onda bi Slaj rekao, ‘Možda da probaš malo ovako…’. Znao je da bude vrlo surov, ali bi prilazio svakom od nas i govorio, ‘Ne nerviraj se, idemo ponovo’. Pri tome, on ti pokazuje tako što predivno svira na svakom od tih instrumenata. Nisam mogla da verujem“.

Očigledno, valjalo je konačno prekoračiti granicu i započeti sopstveni bend u kojem će Slajeva sestra biti klavijaturistkinja, još jedna crna žena trubačica, dvojica belaca svirati bubnjeve i saksofon, ostatak činiti crnci sa afro frizurama.

Družina (ili, pre, porodica) je izgledala šašavo i jedinstveno, da bi muzika, žanrovska mešavina R&B-ja i psihodeličnog britansko-kalifornijskog popa, bila krajnje stručna.

Toliko stručna da se zaboravilo da je albumu, uz pohvale kolega, neophodan i radijski hit, što će biti ispravljeno prilikom sledećeg pokušaja. Na koncu, Slaju Stounu društveno stanje Amerike u 1969. godini daje materijal za možda najveću protestnu pesmu svih vremena.

U zasluženo četvoročasovnom dokumentarnom filmu „In Restless Dreams: The Music of Paul Simon“ naslovni junak kaže da je bio toliko fokusiran na zanatski aspekt muzike da je tek kada je postigao profesionalni uspeh podigao glavu i osmotrio državu u kojoj živi i finansijski prosperira.

Nešto slično se desilo i sa Stounom koji pri tome nije bio Jevrejin iz niže srednje klase već crnac rođen na segregacijskom jugu, sada iz pozicije varljivo bezbednog stvaraoca i stanovnika gorućeg velegrada posmatrajući kako se krajem šezdesetih u paramparčad rastura par decenija mlada ideja pravednog, višerasnog društva.

Jedna od strofa pesme „Stand!“ kaže: „Ustani, predugo si sedeo; Stvorio se trajni nabor u tvom poimanju ispravnog i pogrešnog; Ustani, eno uspravnog kepeca; I eno džina koji samo što nije pao“.

Kako kaže jedan od sagovornika u dokumentarnom filmu, repetitivna melodijska struktura se tog leta mogla čuti iz svakog automobila, sve do završnice pesme čiji prelaz dovodi slušaoca do „muzičkog orgazma“ – Stoun u „Stand!“ gradi napetost da bi na kraju postigao širi efekat započinjuće revolucije.

Sly and the Family Stone biće deo tzv. „crnog Vudstoka“ održanog u Harlemu u leto 1969. godine, kojim se bavio prethodni film reditelja Kvestlava (bunjara i osnivača benda The Roots), da bi potom izveli i jedan od najupečatljivijih nastupa na Vudstoku bez navodnika, sa akcentom na pesmu „I Wanna Take You Higher“, po kiši u četiri ujutru.

Mora se navesti da je Slaj Stoun i rodonačelnik fanka, i prvi čovek koji je bubanj zamenio ritam mašinom. („Ako pustite tog govnara da upravlja vama, zvučaće veštački.

Ali ako ga dobro izudarate i naterate da prati ritam vašeg srca, onda bude kul“.)

Previše je sve to, a kada se doda i komplikovani odnos sa crnom zajednicom – donekle preteča opterećenja koje je trpela Vitni Hjuston – pa zatim samostvoreni pritisak genija koji je svestan da se nalazi u poziciji da menja svet (što je i radio), da ne pominjemo i opravdani utisak da ga svaki beli moćnik posmatra sa neopravdane visine (za njih je bio ekstremistička pretnja, za Crne pantere potencijalni izdajnik)… nije neobično da je Slaj Stoun samouništio svoju karijeru uz svesrdnu pomoć pedesetogodišnje ovisnosti o svim mogućim opijatima.

Jedan od njegovih stihova iz vremena kada je, neraspoložen ili nesposoban za saradnju, postao solista, glasi: „The deeper in debt, the harder you bet“.

Dug se ispostavio kao preveliki, ali nam je Stoun dok ga je plaćao ostavio nemerljivo kulturno nasleđe.

Uključujući i fenomen pesme „Stand!“, naročito žive ovde i sada.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.