Dvadeset filmova 2019. godine (drugi deo) 1

Naime, čini se da je filmski posao postao – ako ranije nije bilo tako – područje delatnosti muškaraca i žena oko pedesete godine života, te se deoba pretvorila u detaljisanje da li je neko rođen 1968. ili 1969. godine (recimo, mislim da je Edvard Norton mlađi od ponekoga iz prve grupe – ali, on je uvek bio „stara duša“ pa bi se moglo reći da nije uljez pored Majka Lija ili Kena Louča). Ipak, primetio sam znakovitu pojavu pri kojoj su od deset filmova reditelja i rediteljki mlađih od pedeset godina samo dva radnjom smešteni u prošlost, iako ima i onih koji se bave posledicama nepravdi prošlosti na sadašnjost. Sa druge strane, većina filmova potpisanih od strane osoba preko pedesete smešteno je u prošlost – ali, opet, upozoravajući na nerešene probleme koji nas muče svakoga jutra kada otvorimo oči. Što se tiče filmova koji se ne nalaze u odabiru, „Bol i slava“ Pedra Almodovara savršena je prilika da društveno mudri kritičari vrte svojih sto višesložnih reči očekivano se oduševljavajući, „1917“ je prijatnih ali za temu koja se obrađuje previše pristojno provedenih dva sata u bioskopu (sve sa – u okviru zla „zastupljenosti“ – nekoliko strateški raspoređenih crnaca u belim jedinicama), dok me rešavanje statusa Skorsezeovog „Irca“ nateralo na dubok razgovor sa samim sobom nakon kojeg je uporni majstor ipak morao biti kažnjen zato što se čitanje stranica na Vikipediji o ličnostima prikazanim u filmu ispostavilo kao neuporedivo zabavnije od samog filma. A sada, drugih deset filmova koje uglavnom bez rezerve valja pohvaliti, iz godine koja uopšte nije bila loša. Za gledanje filmova, to jest.

Peterloo (VB, 2018), r. Majk Li

Skandalozno zanemaren film o jednom od zaboravljenih a previše važnih istorijskih događaja. U leto 1819. godine na mančesterskom Trgu Svetog Petra organizovano je (od strane jednih dnevnih novina, valja naglasiti) okupljanje na kojem je zahtevano masovno dodeljivanje prava glasa, do tada rezervisano samo za zemljoposednike.

Dvadeset filmova 2019. godine (drugi deo) 2
Foto: IMDB

Između šezdeset i osamdeset hiljada pripadnika radničke, zanatske i niže srednje klase došlo je izletnički, bez oružja, kako su organizatori zahtevali. I vojska na konjima je izvela juriš, pobivši par desetina i ozbiljno izgazivši i sabljama posekavši još nekoliko stotina prisutnih. Majk Li samom nasilju posvećuje poslednjih desetak minuta filma dok ga preterano ne zanimaju ni sami zadrti i isprazni počinioci. Više od dva sata, pak, gledamo „naše“, u njihovim raspravama, procepima u komunikaciji izazvanim dubokim razlikama između poštene inteligencije i radnog naroda, te pogrešnim procenama glede onoga na šta su vlasnici moći spremni. A bezumno ubeđeni u sopstvenu predodređenost da vladaju, spremni su na sve.

Sorry We Missed You (Izvinite što smo vas propustili, VB/Francuska/Belgija, 2019), r. Ken Louč

Nakon filma „Ja, Danijel Blejk“ i napada na socijalnu državu koja nimalo ne brine o građanima koji je celog života plaćaju Ken Louč je okrenuo drugu stranu novčića i posvetio se iskonskom liberalnom kapitalizmu koji opstaje svuda i bez obzira na sve tunjave pokušaje da se stavi pod kontrolu.

Dvadeset filmova 2019. godine (drugi deo) 3
Foto: IMDB

Poput Danijela Blejka, glavni junak sledećeg filma iskreni je vernik odabrane ideologije (ovaj put, od „nikada nisam stao u red za socijalnu pomoć“ tipa). Svakog sledećeg radnog dana biće sažvakan malo jače i ispljunut nazad u sve bespomoćnijem stanju. I, naravno, do smrti će nastaviti da hrani „pilence“ iz „Reklamokratije“.

Schonheit & Verganglichkeit (Lepota i prolaznost, Nemačka, 2019) r. Anekatrin Hendel

Dokumentarni film o životima nekoliko supkulturnih istočnonemačkih umetnika pre i posle pada Berlinskog zida. No, izbegavši očekivani, politički korektni pristup, rediteljka montira razgovore sa svojim junacima na taj način da vam desetinama minuta nakon što je film počeo i dalje nije u potpunosti jasno u kom delu Berlina su ti ljudi živeli.

Dvadeset filmova 2019. godine (drugi deo) 4
Foto: IMDB

U pitanju je priča o opsednutosti radom koja čini da u mrtvom uglu ostanu svi ideološki ugnjetavači, levi ili desni. Da ne bude zabune, ne radi se ni o kakvom opravdavanju jedne bedne, policijske države već, pre, o analizi libertarijanskog životnog koncepta. Ali, zauzeti samima sobom, akteri svakako neće upotrebljavati grandiozne reči tog tipa.

Once Upon a Time… in Hollywood (Bilo jednom u Holivudu, SAD/VB/Kina, 2019), r. Kventin Tarantino

„Juče se dete pojavilo u čudu/Uhvatilo vilin-konjica u tegli/Uplašeno pred nebom punim grmljavine/I uplakano pred padajućom zvezdom“, peva Bafi Sent Meri u pesmi „Circle Game“ DŽoni Mičel, pre „Bilo jednom u Holivudu“ korišćenoj na kraju filma „O jagodama i krvi“, kada glavni junak tokom refrena u kameru vikne „Dokaži da si živ!“. Klif But i Rik Dalton nalaze se na svojoj vrtešci promašenih života i neispunjenih očekivanja, tragajući za „Dokaži da si živ!“ trenutkom, protiv verovatnog, mogućeg i istorijski tačnog. Neprijatelji su pozamašni ali film je to, veći od svega, čak i od refrena pesme koji veli, „I godišnja doba idu u krug/I šareni poniji idu gore-dole/zarobljenici smo vrteške vremena/Ne možemo se vratiti, nego samo pogledati unazad/Odakle smo došli/I vrteti se u krug“.

Vice (Čovek iz senke, SAD, 2018), r. Adam Mekej

Lažna odjavna špica na polovini filma, šekspirovski solilokviji pre nego što nam reditelj prikaže „pa, onda, guramo dalje“ iz banalne stvarnosti, Stiv Karel kao Donald Ramsfeld, infarkti koje glavni junak filma, potpredsednik DŽordža Dabju Buša, sluga moći Dik Čejni, preživljava kao mašina kojoj povremeno valja zameniti poneki deo… Sve su to parčići slobodne forme u kojoj je predstavljena priča o jednom od šrafova sistema kakvi u nekom trenutku postaju zavareni da nikad ne mogu biti odstranjeni iz mehanizma.

The House That Jack Built (Kuća koju je DŽek sagradio, Danska/Francuska/Švedska/Nemačka/Belgija, 2018), r. Lars fon Trir

Za moj ukus, Lars fon Trir je konačno pronašao pravu meru između smrtne ozbiljnosti od vrste koja tokom pisanja scenarija izaziva napade panike i vickastog bockanja gledaoca za vreme najnezamislivije morbidnih i sadističkih scena. Prvi put mi nije smetalo što ludak sedi sve vreme pored mene i kad god ga pogledam mrmlja „a je l’ shvataš foru?“, niti sam se kasnije osećao iskorišćeno dok razgovaram o filmu. Ili možda previše volim Meta Dilona, jednog od poslednjih Roberta Mičama, DŽona Garfilda, Roberta Rajana koji su nam ostali. Naravno, nagradu Oskar je prošle godine dobio inače sasvim zanimljiv glumac za uspešno prikazivanje donje polovine lica Fredija Merkjurija.

The Nightingale (Slavuj, Australija, 2018), r. DŽenifer Kent

Dražesna priča iz doba industrijske revolucije. Mlada Irkinja ukrade… šta god… i biva poslata u kažnjeničku koloniju na Tasmaniji. Nakon nekoliko godina, umesto da joj da zaslužene papire koji joj dozvoljavaju da ostatak kazne provede u nekom od australijskih gradova, engleski oficir je siluje i ubija joj muža i novorođenče. Sledi potera i osveta, no, „Slavuj“ je daleko od dvodimenzionalnog feminističkog manifesta kakav bi se mogao očekivati za šta je zaslužna rediteljka čiji je prethodni rad bio metaforični horor „Babaduk“. Vrlo uznemirujući horor probija i kroz „Slavuja“, uglavnom u sekvencama sna tokom kojih je rediteljka ušla u zonu ozbiljnog filmskog ludila. I, kada smo već kod strave i užasa, u par navrata javile su mi se scene iz „Idi i gledaj“ Elema Klimova. Pa, računajte da ste upozoreni.

Motherless Brooklyn (Bruklin bez majke, SAD, 2019), r. Edvard Norton

U isto vreme posveta i dekonstrukcija „noir“ podvrste trilera. Minorna pucnjava u slepoj ulici ispostavlja se kao početak puta ka demaskiranju mračnih centara vlasti, no, Norton rizikuje i grabi dalje, tragajući za zainteresovanim gledaocem opremljenim predznanjem (ne bi bilo loše baciti pogled na dokumentarni film „Citizen Jane: Battle for the City“). A onda Viljem Defo izgovori sledeće rečenice: „Opsednut pobeđivanjem, ovisnik moći, potpuno prezriv prema idealima… Taj lažni ‘čovek iz naroda’. Kada neko nije prepoznat kao ono što zaista jeste, to je jako opasna stvar“. Svaki pravi „noir“ je više od misterije identiteta ubice i bavi se, što reče Sem Spejd, „onim od čega su stvoreni snovi“.

Doubles vies (Dvostruki životi, Francuska, 2018), r. Olivije Asajas

Francuska izdavačka kuća kao kulise za priču o borbi između „propovednika propasti“ (kako sebe definiše mlada šefica digitalnog odeljenja) i recidiva prošlosti (recimo, pisca koji svoj haotični ljubavni život prevodi u dovoljno čitane romane da svaki sledeći biva objavljen bez izdavačeve dileme – ali, svemu dođe kraj). Asajas je, posle nekoliko decenija ekranizovanja svojih scenarija, dovoljno samouveren da bi pustio dijalog da divlja pre nego što će ga vratiti na put najave sledeće scene i, svu pričaonicu na stranu, nepogrešivo razmišljajući filmskim jezikom. Pokušajte da zamislite Asajasovu dramu ili roman. Ne ide.

A Rainy Day in New York (Kišni dan u Njujorku, SAD, 2018), r. Vudi Alen

Da se ne lažemo, u odabiru ovog filma – gotovo neprikazanog u Americi – ima malo i podrške pretpostavci nevinosti. Samo malo, jer Vudi Alen, nakon nekoliko radova koji su pre rezultat opsesivno-kompulsivnog poremećaja nego dela dovoljno vredna postojanja („Magic in the Moonlight“, „Cafe Society“, donekle i „Irrational Man“) kao da ponovo doživljava ubod smislene inspiracije. „Wonder Wheel“, jedan od stravičnijih filmova koje smo mogli videti u poslednje vreme, varirao je tokom teskobna dva sata trajanja temu „svi mi imamo tragičan nedostatak koji je uzrok naše propasti“. „Kišni dan u NJujorku“ je naoko lakši, ali kada malo zakopate ispod površine, u njemu se istražuje pitanje otkrivanja karakternih tajni koje nam često ostaju skrivene te, posledično, provodimo život ne razumevajući sebe pa, samim tim, ni ceo svet. I, scena u kojoj glavni junak peva pesmu „Everything Happens to Me“ Hougija Karmajkla je predivni kanal ka zaboravu svega bezvrednog.