Kako vode ljubav, koji im je koeficijent inteligencije, šta sanjaju a sramota ih je da priznaju… Proces se nastavlja i dalje, mesto rođenja – novih tridesetak stranaca u osnovnoj školi, materijalni status roditelja i otkrivanje nekog ličnog talenta ili interesa – novih tridesetak u srednjoj školi, nakon koje polako postajemo sve usamljeniji da bi osnivanjem svoje porodice nastavili taj krug proizvoljnosti bistvovanja.

Pravila haosa

Serija „Savremena porodica“ nudi nam svetlu stranu tog ničeovskog besmisla. Sve je u životu blesavo i bez ikakvog reda, ali baš je to ono što život čini neponovljivim. Likovi, pripadnici više srednje klase, postavljeni su tako da je teško odrediti da li bi se mogli okarakterisati kao čudaci ili prosečni ljudi, što najverovatnije i odgovara većini nas. Otac porodice (Ed O’Nil, „Bračne vode“) u drugom je braku sa 25 godina mlađom Kolumbijkom koja, opet, ima sina iz prethodnog braka. Njegova ćerka je precizna i uredna, naoko sasvim prosečna majka troje dece iz sterilnog američkog predgrađa, ali… Njen muž, izvor najzabavnijih trenutaka u seriji, u svakoj situaciji se trudi da vlada okolnostima i u tome svaki put jadno propada, ne shvatajući da savršenstvo ne postoji i da bi za njega bilo mnogo bolje da neke stvari prepusti da se dogode kako se moraju dogoditi. Sin, advokat koji vodi slučajeve koji se tiču ekologije, u vezi je sa simpatičnim debeljkom umetničkih sklonosti sa kojim usvaja bebu iz Vijetnama. Sve to naravno sugeriše vrlo liberalni kontekst serije, no, otac voli vesterne, i iako odrastao šezdesetih godina prošlog veka, nema mnogo simpatija za hipi pokret dok bračni par verovatno glasa za konzervativne snage na izborima (ukoliko uopšte glasa). To takođe spada u koncept serije. Ljudi bi možda i želeli da nekakav red u svetu postoji, da se zna ko je glavni itd. ali život ima svoja pravila haosa.

„Savremena porodica“ snimljena je u formi lažnog dokumentarca, u stilu britanskog „The Office“, s ispovestima u kameru, što junake katkad dovodi u položaj pokusnih kunića. To se može posmatrati i kao komentar pošasti „reality“ televizije ili samo kao okvir za prirodniju glumačku igru u seriji koja ponekad skreće putem pouke, ali koju autori herojskim naporima drže sa prave strane patetičnosti. Možda idealni primer takvog principa predstavlja jedna od izjava Kolumbijke: „Mi imamo izreku da te nova ljubav čeka iza svakog ćoška… U mom kraju je bilo mnogo prostitutki na ulicama“. Na kraju, nešto što nije toliko očigledno ali je svakako zanimljivo kao pojava. Religija u seriji ne postoji kao tema, čak ni kao nešto što se ismeva. Crkva je kao institucija izbačena kako iz radnje tako i iz života srednje klase koji serija prikazuje i zamenjena je tržnim centrima.

Gubitništvo i uspešnost

Dok junaci „Savremene porodice“ bezuspešno upiru da budu delovi normalne svakodnevice, glavni junak serije „Dosadno na smrt“ (Bored to Death) zatočen je u, kako to u seriji njegova bivša devojka zabavno definiše, sebičnom svetu mašte. Ali, kakva nam je realnost, ko bi mogao da mu nešto zameri? Jer, Džonatan Ejms (kako se zove i autor serije – malo postmodernizma) već je za početak pisac s jednim romanom koji živi od pisanja literarnih kritika, dakle, čovek koji egzistira u svetu fikcije, gde besmislice kao što su brak i deca nisu ni u povoju planiranja. Dakle, šta je prirodniji nastavak tog puta nego davanje oglasa za pružanje detektivskih usluga? Njegova jedina dva prijatelja u životu reprezenti su gubitništva i uspešnosti: podgojeni, zapušteni, seksualno uskraćeni crtač stripova i hedonistički šezdesetogodišnji vlasnik časopisa u tumačenju sumanuto izgledajućeg Teda Dansona. Zapravo, naslov serije tačnije se odnosi na lik vlasnika novina, čoveka koji bi trebalo da ima sve, ali koji ne može da pobegne od dosade. Njegovo iz epizode u epizodu učestalo pitanje „Jel mogu i ja da dođem?“ pogađa direktno u suštinu bića svakog od nas koji osećamo da smo pogrešno skrenuli negde kod Albukerkija i da su nam ostala uskraćena sva ona obećanja iz sveta umetnosti koja smo urezali u podsvest dok smo odrastali.

Valja biti realan pa reći da serija dramaturški luta od klasičnih „noir“ pričica, sa radnjom koja odaje posvetu velikim momentima žanra, ka epizodama koje u realnom životu ljudi iz našeg okruženja pronalaze događaje koji sadrže i posao za jednog niskobudžetnog privatnog detektiva. No, upravo šarmantna aljkavost predstavlja i vrlinu serije u kojoj kostur priče daje idejnu osnovu i prostor za scenarističko glumačke bravure, dok sam po sebi zapravo i nije važan. Kako nam to na kraju prve sezone kaže Ted Danson, „It’s good to stay in the dark about things. It keeps life interesting“. Naravno, tako možete i da upadnete u neki otvoren šaht na mračnom i od jesenje kiše mokrom trotoaru.