Foto: Privatna arhiva Pre dve nedelje sam, prilikom apela organizatorima FEST-a da se ovogodišnje izdanje odloži ili otkaže u sklopu sveobuhvatne društvene podrške pobunjenim studentima i građanima, načinio neke faktičke greške.
Naime, nije bilo moguće iz zvaničnih izvora saznati ko je uopšte u organizacionom odboru.
U poslednjih par godina odatle su se samouklonili otvoreni saradnici režima (direktor televizije „B92“, tvorac neoturbo folk hitova Damir Handanović, urednik filmskog programa Pinka, neizbežni Ivan Karl…) te sam se obratio onima koji bi i dalje mogli biti prisutni – pristojnim i profesionalnim osobama do sada iritirajuće neinvolviranim u društvena zbivanja.
U nedostatku vremena i višku lenjosti, nisam krenuo redom po telefonskom imeniku kako bih dokučio šta se dešava, te sam apel u tekstu uputio okvirno i kolokvijalno, „Jugoslavu i družini“.
Zapravo, mandat odbora je istekao, i FEST-om se više niko ne bavi.
Ili skoro niko, mada je ta tvrdnja već podložna ontološkoj polemici.
Naime, krajem prošle nedelje – na nezvanični, kuloarski način – pojavila se informacija koju je prenela gradska sekretarka za kulturu i predsednica Upravnog odbora FEST-a (prirodno, kadar nambijskog doktora Šapića) da će se izvršiti odlaganje za kraj marta ili početak aprila „u cilju zaštite festivala koji ne bi smeo da postane ništa osim onoga što jeste – filmski festival, mesto za gledanje novih filmova, mesto za kulturu i umetnost“.
Što je, naravno, u skladu sa kulturom kao azilom za idiote, doktrinom koju je vladajuća kriminalna grupa, ispostavlja se ovih dana, bezuspešno pokušala da sprovede.
Još je izrazila i brigu da bi se nešto moglo desiti nekom od mnogobrojnih gostiju festivala.
Dakle, za apstinentsku krizu zaljubljenika u pokretne slike će biti krivi svi ti vojvođanski secesionisti, saradnici ustaške tajne službe i ostali agenti Geštapoa koji prave haos na ulicama.
Suštinski je bitno da se FEST neće održati, a meni ostaje da se nadam da bi, da je u vrhovima nestajuće moći doneta drugačija odluka, srpski filmski autori povukli svoja dela a beogradska publika sale pretvorila u puste glavne ulice vesterna (sa gomilicama pruća što se kotrljaju na vetru). Bojim se da ne bi, ali hajde da budemo idealistički optimisti.
* * *
Stanje FEST-a me, sa druge, važnije strane, podseća na to da je ceo sistem potpuno urušen.
Od sredine proleća nas – hajde da dam taj, neizlečivo optimistični rok do koga će vladajuća kriminalna grupa postati opominjuća prošlost – čeka enormni, za izvođače nezahvalni posao raščišćavanja šuta dok se ne budu nazreli zdravi temelji, pa zatim podizanja novog zdanja, bezbednog i estetski prijemčivog.
A to me, pak, vraća na tmurne misli inspirisane postpetooktobarskim periodom.
Pre nekoliko godina Nataša Miljković se u jednom intervjuu raspričala o kraju devedesetih, o mentorstvu i pažnji koje je dobila od Gordane Suše, o samopovređujućoj mahnitosti koja ju je vodila tokom septembra 2000. godine.
A onda, kada smo, delovalo je, pobedili, upisala je postdiplomske studije u Italiji, gde je učila jezik i, to mi je ostalo urezano u sećanje, hodala sama ulicama Firence, dodirujući zgrade.
Vrlo dobro poznajem njen osećaj, budući da sam u oktobru 2001. godine već pisao bergmanovsku dramu o agorafobičaru, svesno oljuštenu od svake politike (gde neko eventualno kaže, „znamo šta se sve ovde dešavalo, i kako je moglo doprineti njegovom problemu“).
Prijalo mi je da je stvaram, još više da je, dok nastaje, čitam na fakultetu, a sećam se da je i mojim kolegama sa klase prijalo da je slušaju.
I gospođa Miljković i gospodin Simjanović su postali žrtve iluzije da su, što se tiče zdravlja društva, uradili ono što je do njih i da je sada došao trenutak za duboku introspekciju.
Ne možemo ih mnogo kriviti.
Bili su mladi, sa celim dotadašnjim životima proteklim u stresu, nakon čega je valjalo postići neki duševni mir, pronaći emotivne partnere koji su su stanju da ih trpe (i oni njih, naravno), videti u kakve delatnosti vredi uložiti ostatak postojanja…
Greška je to koja ovaj put ne sme biti počinjena, i sada upućujem apel današnjim studentima.
Bićete ubeđeni da ste pobedili, da ste svojom unutrašnjom i spoljašnjom lepotom razneli zlo na sastavne delove, raštrkavši ih toliko da više ne predstavljaju opasnost.
Bićete iscrpljeni, činiće vam se da nadalje nećete imati resursa za bilo šta osim ličnog osnaživanja.
Pada mi na pamet scena iz poslednje epizode serije „Pacifik“, kada se jedan od glavnih junaka posle dve godine učestvovanja u invazijama na ostrvca u Tihom okeanu vraća u svoju američku provinciju, gde nedeljama sedi u dvorištu gledajući u prazno.
Njegova majka je zbunjena, već i ljuta, da bi joj otac, lokalni doktor opšte prakse koji je Prvi svetski rat proveo krpeći rovovske užase, rekao: „Ne znaš šta su sve ti dečaci tamo videli. Pusti ga.“.
Možda je i ovaj tekst pokazatelj opsežne moći FEST-a, te nedelje koja počinje potrebom za bekstvom u svet, kako smatra Nambijčeva saradnica, kulture i umetnosti, samo da bismo svakim danom sve više shvatali da smo stupili u portal koji nas približava dubljem poimanju stvarnosti.
Biće ponovo takav, iako teško „krajem marta ili u aprilu“.
Slavićemo ga zajedno sa generacijom koja je odzurila neophodnih par nedelja u prazno, pa zatim umesto da piše drame o agorafobičarima i dodiruje zgrade ustala i nastavila da se stara o društvu u kojem će provesti živote.
Zlo se vrlo lako sastavlja i podiže, sada to znamo i iz straha da se ne ponove naše greške ćemo biti jako dosadni, daveći novu generaciju koja baš i ne zna o čemu im pričamo.
Svejedno ćemo da pričamo, da ne bi saznali.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
