FEST bez zaštite

„Nije teško biti fin“, „jasan i ljudima na selu i ljudima u gradu“… i posle svih tih dobrih namera počinjem razmišljanjima o Šopenhaueru i njegovom eseju „Moralni instinkt“. Naime, negde duboko ispod razuma i iskustva nalazi se osnovni nagon snažniji od svega što pokušava da ga uobliči. Objašnjavati ga je nemoguće, jer tako stupamo na polje razuma. Šopenhauer je neobično voleo umetnike, i oni često vole njega, budući da umetnost uglavnom traga za Platonovskom idejom objekta ili pojma. Pa, ipak, moraću da se donekle suprotstavim teoriji o svemogućoj, misterioznoj čovekovoj srži i iznesem stav da hranjenje uma umetnošću – uspešnom, lošom, nije važno, jer svaka je u nameri čista (ako dolazi iz nagona za dodirivanjem nagona, to jest) – čini da vaš idejni centar bude dobro naoštren, sposoban da probije opnu razuma. Jednostavnije, moguće je pomoći sebi da kada se nađete pred neprijatnim izborom učinite ispravnu stvar. Opet, da vaša suština nije kondiciono pripremljena do neprijatnog izbora ne bi za početak ni došlo što nas dovodi do zaključka da smo sami sebi u isto vreme i najveći prijatelji i najveći neprijatelji.

Sad, do pre nekoliko meseci nisam mogao znati ko je Damir Handanović jer sa nečim takvim nisam išao u školu, igrao basket, pio zidarsko pivo na ćošku… A onda sam saznao da se radi o autoru muzičkih hitova „Turbulentno“, „Rekord sam oborila“, „Dvadesete gazim“, „Paralizuj me“ koji je od strane vladajuće interesne grupe postavljen da bude nadzornik umetničkih festivala osnovanih od strane Skupštine grada Beograda. Damira Handanovića sam, zatim, pre mesec dana video na konferenciji za štampu na kojoj je najavljen program i ostala događanja vezana za FEST, kao člana odbora FEST-a, kako odaje poštu Dušanu Makavejevu. Damir Handanović, naravno, uopšte ne bi trebalo da bude blizu prostorije u kojoj se govori o Makavejevu, ne zato što mu neko ne bi dao da uđe već zato što to nije prirodno – u uobičajenim okolnostima sam bi se izuzeo jer ga takvi ljudi i teme razgovora ne zanimaju. Mislim da sam već u tom trenutku znao šta moralni nagon koji upravlja svim pojavnim oblicima čoveka traži da uradim i sve ostalo bila je tek razumska obrada. Pogledao sam ko još čini odbor FEST-a i saznao da se tu nalazi i urednik filmskog programa televizije Pink te nekakav medijski ekspert koji je 27. januara na svom tviter nalogu napisao: „Samo se u Srbiji u nebesa dižu glumci a napada Patrijarh na Savindan“ (mislim, samo u Srbiji i postoji taj Savindan pa, posledično, samo u Srbiji može bilo šta tada da se radi – šeta oko crkve u kostimu labuda, urlaju operske arije sa balkona u tri ujutru, ili već šta god drugo što bi manje uznemirilo građanstvo od „dizanja glumaca u nebesa“). Očekivano, u odboru (priključujem ovom segmentu analize i umetničkog direktora) ima i nekoliko ideološki nedefinisanih momaka koji su zapravo veći krivci zato što… pristaju. Zato što sede za istim stolom sa Damirom Handanovićem dobro znajući da svojim budućim poslovnim poduhvatima na taj način čine samo korist te da negativnih posledica neće biti. Za mene će, pak, biti, ne zato što mislim da sam toliko bitan da bi me društveni igrači veštiji od mene stavljali na nekakve crne liste (što ne znači da već nisu) već zato što ove godine neću posećivati projekcije filmova na FEST-u. Naime, taj pogani nagon, taj uništitelj/spasitelj, me je prisilio da kažem urednici kulture da me ove godine ne prijavi za akreditaciju, ako smatra da na taj način neću naneti previše patnje ženama i muškarcima koji moraju da dve novinske stranice dnevno popune nekakvim kulturnim sadržajem (ostavivši spremnost da napišem tekst o nekom od filmova koje je moguće legalno pogledati u kućnim uslovima). Čitaocima „Danasa“, nadam se, neću naneti patnju jer, za početak, mislim da razumeju nagon koji me vodi a tokom ovogodišnjeg FEST-a će se malo i odmoriti od dugačkih rečenica, najbitnijih momenata u pasusu smeštenih unutar zagrada nakon kojih zaboravite šta je bilo pre ili tokova misli što tekstove lansiraju u neistraženim pravcima. Stoga, može se reći da ovim činom nanosim bol jedino sebi, pošto je FEST besmrtno društveno dobro plaćeno po malo od svakoga od nas, dok su ljudi koji ove godine sede u njegovim upravnim telima tek trenutno nužno zlo, možda već od sledećeg izdanja nešto poput ružne i opominjuće uspomene (ili setne, ako ih zameni mladi Pajkić). No, sve je to razumska obrada problema, dok je instinkt odmah i neopozivo rekao: „Ne“.

Vidite, ja volim da gledam filmove, da ih prvo upijam koliko je moguće nevino da bih ih kasnije tumačio i usput naučio nešto o sebi i svetu. I radujem se svake godine kada FEST počne da se približava znajući da ću nedelju dana prvo uživati kao gledalac a zatim biti izazivač mišljenja sagovornika ili čitalaca tekstova, jer za mene tekst o filmu nije nikakva kritičarska preporuka već poziv za stvaranje stavova – protest ili slaganje, svejedno. Tokom ovogodišnjeg FEST-a svega toga neće biti jer mozak odbija da usmerava telo ka bioskopskim salama pretvarajući se da je sve u redu kada ništa nije u redu. Izdaja i kidnapovanje umetnosti ne mogu se više ignorisati, a ovde smo i stigli zato što se uvek nađe dovoljno ljudi koji misle da mogu. Radi se o epidemiji beskičmenjaštva što sa posebnim sladostrašćem napada ljude koji bi odavno trebalo da su uspešno vakcinisani, dovodeći na koncu do, recimo, od svakog rizika oslobođene kritike filma „Kralj Petar I“ objavljene u „Vremenu“. Za kraj sledi karakteristična tangenta… Donald Tramp je pre godinu i nešto na svom tviter nalogu napisao „Despite the constant negative press covfefe“ i to tako ostavio satima što je izazvalo opštu zabavu i vickaste komentare. Jedna manekenka je, nakon što je neko vreme i sama učestvovala u zezanju sa apsurdom poremećene osobe sa prstom na dugmetu za razaranje planete, napisala: „I just no longer find trump trending topics or memes funny. I get sad and angry and depressed. Fuck covfefe, fuck it all, stupid idiot“. Handanović je odneo šalu.