Mislim da me je najviše reakcija publike tokom projekcije naterala da napišem nekoliko redova o filmu „Divlji život“, prvoj režiji glumca Pola Dejnoa, predivno utučenog u glavu čunjem za kuglanje u poslednjoj sceni filma „There Will Be Blood“. „Glupog li filma“ (izgovarajte bosanskim naglaskom), pa onda „Život je prekratak za ovakve stvari“, tokom masovnog napuštanja projekcije. Istina, titl nije radio nekih dvadesetak minuta što ih je, verovatno, dodatno iznerviralo, budući da svi Balkanci misle da znaju engleski jezik sve dok nisu primorani da prate dramske dijaloge bez prevoda, a tada se ubede da film nije vredan truda. „Divlji život“ je Sandens film koji predstavlja dobre strane američke nezavisne produkcije, temeljan, spor, sa scenarijem rađenim po memoarskom romanu, vođen pre likovima nego pričom (mada su nas u filmskim školama učili da je priča na prvom mestu – šta ih sada uče ne mogu da tvrdim, osim kako se desetinama fondova šalju predlozi za učešće u finansijskoj konstrukciji – obično sam svoje ideje započinjao od ljudi). Sredinom šezdesetih godina 20. veka usamljena porodica sveže je naseljena u provinciji Montane (ili u najvećem gradu koji 2018. godina ima 100.000 stanovnika, svejedno je), ispod planina na kojima tradicionalno, svakog leta i jeseni, divljaju šumski požari. Majka, po zajedničkoj odluci (mada, zna se čija je poslednja) domaćica i otac, nešto kao trener-domar-specijalizovani batler na lokalnim terenima za golf, nemaju obrazovanje veće od srednje škole ali imaju, naročito otac, veru da vredan rad i uspostavljanje ljudskog odnosa sa moćnijima od sebe mogu, ako ne njima onda njihovom četrnaestogodišnjem, dovoljno inteligentnom sinu, doneti nešto više. I onda, otac preteruje sa ličnim kontaktom sa bogatim mušterijama (u prvoj sceni filma zatičemo ga kako im čisti cipele – navodno zbog nekakve opklade ali nam je jasno da se u slučaju obrnutog ishoda nikakvo klečanje i skidanje blata sa đonova ne bi desilo). Kada ga, ubrzo, pozovu da se vrati na posao, on odbija i rešava da se priključi pijancima i besposličarima koji za bedni novac učestvuju u gašenju šumskih požara. Zapravo, otvorena je tema ponosa i poniženja koji čine put ka ostvarivanju američkog sna. Otac nije u stanju da pronađe balans, da teoriju ostvari u praksi i porodica kreće putem raspada. Ko će prvi otići? Ko će od društveno prihvatljivog pijuckanja krenuti putem alkoholizma? Ko, na koncu, od njih dvoje više greši u svojim odlukama (majku sam zanemario a Keri Maligan zapravo nosi film – pomaže joj, naravno, lik koji igra, žene koja je jednog dana mučenica a sledećeg grešnica, i tako u krug; sin, naravno, sve to mora da gleda i tiho tumači). Primećujete da sam se raspisao, i još bih, da ima mesta, što valjda nešto govori o kvalitetu jednog filma.

Dogman, režija: Mateo Garone, scenario: Ugo Čiti, Masimo Gaudiozo, Mateo Garone, Damiano D’Inosenco, Fabio D’Inosenco, Đulio Troli, zemlja: Italija, Francuska

U maloj zajednici napuljskog predgrađa u kojoj se zna svačija uloga i mesto živi, sa ćerkom, Marčelo, nizak rastom, neugledan, fizički slab. Vlasnik je i jedini radnik salona za šišanje, pranje i drugu ne-veterinarsku brigu o psima. Svi ga znaju i on zna svakoga – kako je i jedino moguće u predgrađima odvojenim nevidljivim zidovima od ostatka sveta – ali najbliži odnos ima sa Simoneom, lokalnim dripcem i siledžijom br. 1, provalnikom i kokainskim ovisnikom. Simone, u svom jednostavnom umu baziranom na ispoljavanju fizičke moći, Marčela gleda kao zauvek potčinjenog, nekoga ko će mu iz straha uvek činiti usluge (vožnja tokom krađe, nabavljanje droge, laganje; „Nemoj ovde, Simone, ozbiljno ti kažem, ćerka mi je tu“, i idiot, naravno, to ne uzima za ozbiljno – jer nije poduprto silom – i ode u WC Marčelovog salona da šmrče). Jasno je, gledamo priču o ugnjetavanju i pitamo se kada će i da li će Marčelo reagovati i zbaciti diktatora. Vrlo rano u filmu, komšije se okupe i razmatraju ideju ubijanja Simonea pošto od policije nema koristi. Dok se jedan usprotivi („pustimo vreme da uradi svoje, neko će ga već roknuti“) Marčelo ćuti i u krupnom planu je nemoguće odrediti o čemu misli – negde u njegovom mozgu igla koja ubada centar za ispoljavanje stava nije naoštrena. Marčelo mora izgubiti sve, otići u zatvor, biti prognan iz zajednice da bi nešto preduzeo. Tada se pitamo koji je motiv za akciju? Da li želja za povratkom statusa dobrog komšije ili potreba za uspostavljanjem pravde i povratka samopoštovanja? Nije lako voleti Marčela i da nije toliki ljubitelj životinja bio bi izgubljen za publiku posle nekoliko uvodnih scena (inače, film je inspirisan istinitim događajem iz sedamdesetih, tako da deo sa psima nije rediteljeva intervencija i manipulacija publikom, iako je, sigurno, jedan od glavnih motiva koji su ga, u tu svrhu, privukli priči). „Dogman“ je film u stalnoj borbi protiv banalnosti, borbi koju je Garone već jednom dobio u „Rijalitiju“, te ima iskustva kako male priče o jadnim ljudima podići na viši značenjski nivo a da pri tome ne postanu propovedničke, jednostavne na drugi, još gori način. Uz to, ume da izvede film koji je i festivalski, i bioskopski, i dovoljno brutalan da neki ljubitelj horora može uživati u njemu u privatnosti svog doma.

Probadanje (Piercing), režija: Nikolas Peš, scenario: Nikolas Peš po romanu Rjua Murakamija

Kad smo kod horora, evo jednog filma kojem bi prirodnije mesto bilo na nekom žanrovskom festivalu, među ljubiteljima graničnog. Reditelj, iako još uvek mlađi od trideset godina, već ima „Oči moje majke“, višeslojan art horor na temu – dobro je što morate da angažujete mozak da biste dotle stigli – smenjivanja diktatora i posledicama koje to ostavlja na sve uključene (što, u ovom tekstu, uspostavlja i vezu sa „Dogmenom“). NJegov sledeći film baziran je na knjizi Rjua Murakamija, ne onog koji, svakako umetnički vredan, spada u plažna učila, već pisca po čijim romanima su snimljeni filmovi „Audicija“ i „Tokyo Decadence“ (koji je i režirao). Dakle, hroničara ekstremnog. Glavni junak, svež otac, suočava se sa učestalim nagonom da svom potomku zabije šilo u oko. Iako će svaki roditelj verovatno posvedočiti da ponekad dobija slične porive, momak rešava da se nešto mora preduzeti i odlučuje da ubije prostitutku u hotelskoj sobi na taj način iživevši, i nada se, arhiviravši ubilački nagon. Prostitutka koju pronalazi, ispostaviće se, praktikuje redovno samopovređivanje, što otvara prostor za celovečernju duo-dramu između psihopate sa jedne i mazohiste sa diskretnim sadističkim tendencijama sa druge strane. Crnohumorna stilska vežba je u pitanju, smeštena u devedesete (roman je napisan 1994. godine i čini se da je reditelj to iskoristio kako bi stvorio dodatni odmak od stvarnosti), sve sa upotrebom muzike grupe „Goblin“ iz filmova Darija Arđenta (znam, Tarantino nam je već trenirao nerve intelektualnim samozadovoljavanjem tog tipa). Ali… „Probadanje“ ima Miu Vasikovsku, raspoloženu za malo ludila između dve kostimirane drame, koja kroz neobjašnjeni lik prostitutke (za razliku od glavnog junaka oko čijih korena poremećaja reditelj nepotrebno obigrava) postiže igru sa strašnim i privlačnim nepoznatim dimenzijama ljudske psihe. Izlaznost publike sa filma je bila prilična.