Filmovi strave i utehe 1

Ukoliko ste pomalo napeti zato što bi ove godine morsko letovanje moglo da bude propušteno, na pravom ste mestu… „Pod vodom“ („Underwater“) drugi je film reditelja čiji već kultni „Signal“ iz 2014. godine stavlja na uvid sve simptomatične prednosti i mane debitantskog rada. Naime, radi se o porodičnoj manufakturi (brat je koscenarista, sestra crtačica storiborda), strast prvog puta curi iz svakog kadra, dok je ubeđenost u originalnost određenih ideja valjalo propustiti kroz poneku sedu glavu (možda i jeste, samo da bi mladež nastavila po svom). Trio glavnih junaka „Signala“ vozi se od jednog do drugog američkog prestižnog tehnološkog univerziteta (MIT – Caltech) gde ženski član ekipe nastavlja studiranje na neizrečeno nezadovoljstvo (zbog ranijih neizrečenosti i odlazi, uglavnom) jednog od momaka i neutralnost njegovog najboljeg druga. Njih dvojica usput nastavljaju virtuelni sukob sa hakerom pseudonima Nomad te kada na „dark vebu“ iskopaju njegovu IP adresu odlučuju da mu prirede iznenadnu posetu. No, lokacija je sumnjiva, nalik mamcu, i nakon paranormalnog incidenta naši junaci se bude u podzemnoj laboratoriji gde im u skafander obučeni Lorens Fišburn saopštava da su bili izloženi nečemu nepoznatom, možda vanzemaljskom. Autori filma zahtevaju od gledalaca da prihvate kosmičku bitnost dvojice dvadesetogodišnjaka, suštinski običnih ukoliko zanemarimo u današnje vreme ne baš jedinstvenu hakersku obučenost sa naznakama genijalnosti. Nasuprot toj diktaturi mladih, liberalnih, „voukovanih“, nalazi se tretman ženskog lika. Naime, devojka je inertna (osim što jeste pokretač radnje putem odlaska – mada, ona odlazi zbog nepokazane ljubavi), nezainteresovana za lap-top ratove svojih saputnika. Kada dođe do akcije, napada nas dijalog direktno iz prohujalih rodnih vremena – u kamionu koji juri ka policijskoj blokadi puta, devojka izgovori „Možda bi trebalo da…“ na šta je momak prekine rečima „Drži se!“.

Reditelj Jubenk se šest godina kasnije donekle iskupljuje postavivši veliki ženski lik u centar filma „Pod vodom“ (inače, snimljenog pre tri godine, nakon čega je rad na svakovrsnim efektima odlagao premijeru). Sukob kvaliteta i mana iz „Signala“ nastavlja se i u prvih par minuta novog filma. Nora Prajs (Kristen Stjuart), inžinjerka u rudarskoj bazi na dnu Marijanskog rova (da, preduboko je ali film se dešava u budućnosti u kojoj bi nemoguće moglo postati moguće) otvara film naracijom: „Razmišljam, ili sanjam o prvoj stvari koju mi je rekao. Rekao je da ne veruje u vreme nego u momente“. Postoji pogrešno ubeđenje filmskih autora – možda podstaknuto od strane producenata i najgrešnije korišćeno u hororu – da će kod gledalaca izazvati veće poistovećivanje sa glavnim likom ukoliko ga opterete biografskim podacima. U teoriji, time će lik za gledaoca postati stvarna osoba a kako je i gledalac stvarna osoba između njih dvoje stvoriće se veza i gledaocu će biti stalo da li će lik umreti ili preživeti. Zapravo, ukoliko imate dobrog glumca, naročito ako je kao Kristen Stjuart neka vrsta prazne stranice koja neobjašnjivo privlači pažnju, gledalac će sam upisati sve što mu je potrebno i bilo kakve priče o dečku, mami, komšiji koji se odvikava od internet kladionica samo su ležeći policajci na gledaočevom putu ka osećanju. Kako god, nakon tih nesrećnih uvodnih reči, kreće propast podvodne baze i gotovo neprekidna akcija – sa središnjim predahom tokom kojeg je reditelj prizvao duh A. Tarkovskog – praćena sve većom izvesnošću da je bušenje u najdubljoj tački Tihog okeana probudilo nešto nepojmljivo razumu. „Pod vodom“ spada u najveće finansijske promašaje u poslednje filmsko vreme a, opet, moram da citiram reči jednog kritičara: „O, osnovna sposobnošću, kako si mi nedostajala!“. Zaista, kada bismo eliminisali uvodni „voice over“ i nepotrebnosti koje nam saopštava, radnja bi počela tačno kada mora, tj. odmah. Zatim, reditelj je tvrdoglavo isterao svoju viziju strave koja se nalazi u mraku, a mrak se na dubini koja nikada nije videla sunce nalazi na par centimetara od skafandera. Konačno, u poslednjoj trećini filma raspustio je lavkraftovsko ludilo bez namere da ga uvredi bilo kakvim objašnjenjem. U jednom intervjuu Džon Lendis je ispričao anegdotu kada su ga zvali na razgovor za posao reditelja „Spajdermena“, ili nečega sličnog. Posle nekog vremena, producent mu je rekao: „Ne mogu tebi da dam da radiš ovo, napravićeš film“. Upravo to se i dogodilo sa „Pod vodom“ – neko je u lancu komandovanja napravio fatalnu grešku i dopustio reditelju da napravi film. Bioskopska publika takve zablude u poslednje vreme obično kažnjava.

* * *

Lokacijski i žanrovski srodna „Morska groznica“ pokazuje sve prednosti na evropski način sklopljene produkcione konstrukcije sastavljene od mešavine društvenog i privatnog novca. Naime, od prvih kadrova primetna je smirenost autorke koja oseća da joj Irski filmski fond neće za kaznu poslati odred gajdaša u pola noći ukoliko ne utrostruči uloženi novac. Stoga, njena junakinja, biološkinja Šiban, osvežavajuće je odbojna osoba, isterana silom na doktorantsku praksu koja se ima obaviti na ribarskom brodiću tokom redovne lovne ture u Atlantskom okeanu. Kapetan će odvesti brod u te nedelje zabranjeno područje, nadajući se ekskluzivnom lovu bez konkurencije, na brod će se zakačiti nekakvo veliko „pipkasto“ biće koje će, nakon što smo ga se navodno rešili, među posadu pustiti zarazu prenosivu pljuvačkom (da, izgovoriće se na par mesta u filmu, „držite distancu“ ili nešto nalik tome, a jedan od bitnih momenata je i period izolacije na kojem naučnica insistira pre nego što se vrate u civilizaciju). „Morska groznica“ vrišti svešću da će, pre bacanja pred neman redovne bioskopske publike, obrnuti po svetu par festivalskih krugova, time odmah opravdavši svoj smisao postojanja. Samim tim i Šiban može biti naučnički udaljena od svetine, sa karakteristikama Aspergerovog sindroma, koliko god hoće i što je iskrenija naša ljubav prema njoj biće veća. Na koncu, mora se verovati da bioskopska publika može da podnese mnogo više nego što se obično misli, jer sve drugo vodi u kompromis sa osrednjošću. A što se praga podnošenja bola i surovosti u stvarnom svetu tiče, počeli smo da ga istražujemo.