Gledalac u sebi protiv gledaoca u sali

 Za početak, imamo slučaj francuskog reditelja koji za priču koja se odvija u Nemačkoj početkom XX veka bira engleski jezik i shodno tome britanske glumce (Rebeka Hol, Alen Rikmen i Ričard Meden, sveže popularan zahvaljujući seriji „Igra prestola“). Dalje, iako je Cvajgov stil, koji se sastoji iz detaljnog i kitnjastog opisivanja psiholoških stanja junaka ekstremno neugodan za pretvaranje u pokretne slike, odluka da se pristupi stvaranju klasičnog ljubavnog filma u kome su dela važnija od misli pogubna je po duh novele, a nepraktična za film, jer novela je cela u mislima. Konačno, dolazimo do najočiglednijeg problema. U noveli mladi čovek iz nižih društvenih slojeva se zaljubljuje u ženu svog šefa koji ga, prepoznavši njegovu inteligenciju i marljivost, zapošljava kao svoju desnu ruku u fabrici koja proizvodi železničke šine (a uskoro, kao se bliži i svetski rat, i topovske cevi). Ne baveći se rizičnom ljubavnom situacijom u sopstvenom domu već čisto željom da učini najbolju stvar za svoju kompaniju, muž šalje našeg junaka u Meksiko gde bi tokom dve godine trebalo da razgrana posao. No, zbog izbijanja rata dve godine se pretvaraju u sedam i obećanje koje su ljubavnici dali jedno drugom da će, kada se on vrati, realizovati svoju strast postaje samo daleka uspomena iz prošlosti. Mladić, sada čovek, nakon rata dolazi u posetu Nemačkoj, u međuvremenu se u Meksiku oženivši i dobivši decu. U filmu sve stoji osim ključnog elementa koji čini celu drugu polovinu priče bezobraznom, naime, meksički brak se nije desio i naši junaci (nakon što je muž umro) ostaju slobodni da realizuju svoju ljubav ukoliko i dalje žele, što potpuno eliminiše bilo kakvu dramu i vode do srećnog kraja koji film pretvara u ljubić. Uz to, fina perverzija koja postoji u noveli i koja se odnosi na junakinju, koja, zbog obećanja koje je dala a kao osoba od časti mora da postupa po željama svog oženjenog potencijalnog ljubavnika (i reklo bi se da je to, hm, pomalo pali), razumljivo, nije ostvariva na filmu. Patris Lekont iskusan je reditelj i verovatno su sve njegove odluke proizvod shvatanja da bi stvaranje valjanog filma po Cvajgovoj noveli iziskivalo mučan scenaristički rad i dvostruki budžet za snimanje meksičkog segmenta dok bi rezultat i dalje bio teško predvidiv, a profil potencijalne publike nedefinisan. Naivko u meni i dalje misli da film valja praviti za gledaoca u sebi, onog koji voli vesterne i melodrame Daglasa Sirka, a ne za gledaoce u sali, u nadi da će se na taj način i sala dovoljno ispuniti. Ali, to ionako više i nije toliko važno…

* * *

Nije mi običaj ni sklonost, ali ne da se izdržati… Azerbejdžanski „Čovek iz stepe“ jedan je od „onih“ filmova koji se nekako ušunjaju u ribnjak iz koga se pecaju filmovi za festivale i onda širom sveta nerviraju/oduševljavaju zatečene gledaoce, uz poneke koji iskreno, iz antiglobalističkih razloga, misle da podržavajući ih pokazuju nekakav angažovani stav. Dakle, mladi čovek odrasta u stepi uz oca i preživljava zahvaljujući krdu kamila koje gaje. Otac umire, mladi čovek odlazi u grad zbog… nečega, i usput sreće devojku koja beži od nekakvog dripca koji joj je napravio dete. Devojka bira da nastavi život sa kamilama (malo zdravog tradicionalizma uvek dobro dođe u festivalskom filmu), mladić se zaljubljuje i tako… Ipak, osećaj da bi tu moglo biti nečeg izuzetnog vas sprečava da izađete iz sale. I zaista… gluma iz turskih serija, muzika iz „Boljeg života“ (i to ona pasaž melodija koja povezuje scene), iznad svega, nekakav foto-efekat koji je učinio da svi ljudi budu crveni (valjda nije greška već simbolika)… Ljudi su crveni, kamile su crvene, čak je i orkestar crven. Zapravo, nema orkestra ali samo odsustvo jedne mjuzikl numere sprečava „Čoveka iz stepe“ da postane kemp klasik za voljenje i preporučivanje. Ipak, ozbiljno, ovo se dogodi kada pravite filmove a niste ih dovoljno gledali.