Građanin Vejn

Velsov Kejn preko medija počinje da se bavi politikom, flertujući sa populizmom i odbijajući optužbe da je prvo komunista, potom fašista, želeći na koncu da postane predsednik, zapravo vrhovni vladar. Njegovi motivi iza želje za veličinom su nešto što se ljušti kao glavica luka kroz ceo film, vraćajući nas na kraju u detinjstvo odakle najverovatnije dolazi veći deo naših trauma i razloga kasnijih životnih odlika. Brus Vejn koji, za razliku od Kejna, nije baziran na stvarnoj osobi (što bi, istina, bilo više nego zabavno i vodi ka asocijacijama na genijalnu scenu iz „Mućki“ kada Bojsi nasamari naše junake rekavši im za opelo da je maskenbal), takođe u svom detinjstvu pronalazi uzrok kasnijih postupaka i moglo bi se spekulisati da su obojica žrtve iznenadnih događaja u mladosti koji su na neki način posledica kapitalizma, tj. nepravedne i nasumične raspodele bogatstva. Dok je Kejnova ostavljenost posledica iznenada pronađenog rudnika zlata nakon čega ga majka tera što dalje od sebe, kako bi u njemu obrisala svako sećanje na siromaštvo, roditelji Brusa Vejna padaju kao žrtve naizgled banalne velegradske ulične pljačke (još pre tridesetak godina znalo se, od rođaka koji „su bili“, čuti da „u Njujorku ne sme da se izlazi kada padne noć“, ponekad čak, da uveče „izlaze sidaši“).

U ličnosti Kristofera Nolana takođe ima svakakvih paralela sa Orsonom Velsom. Vels, rođen u Viskonsinu, često karikaturalno predstavljenom kao zaostalo središte Amerike, celog života, kroz opsesiju Šekspirom, bio je okrenut Engleskoj, šire, Evropi i Starom svetu. Nolan, rođen u Londonu, slično, savršeno se pronalazi u Novom svetu. Obojica su u jako ranoj fazi stvaralaštva proglašeni za genije. Dok je u Velsovom slučaju to potpuno opravdano (mada je genijalnost sasvim proizvoljan termin), Nolanov „Memento“ otkriva da car nije baš nag, ali svakako nosi tek Tarzanov komad kože kako bi sakrio svoju sramotu ili ponos. Sećam se sebe, takođe velikog genija koji se tek, devetnaest godina star, upisao u školu za izvođenje dramskih radova. Naravno, prva ideja koja mi je pala na pamet bila je da izvršim dekonstrukciju narativa pričajući priču od poslednje scene ka prvoj. Par godina kasnije, gledajući „Memento“ (u društvu kolege dramaturga koji reče „zamisli nesrećnog ‘ghost’ scenaristu koji je morao da sređuje ovaj haos“) shvatih da publika zapravo često vrlo lako prihvata adolescentske pseudogenijalne ideje. Što se publike tiče, Nolanova primarna ciljna grupa obuhvata period između završnih godina srednje škole i prvih godina fakulteta. Postoji u američkoj organizaciji obrazovanja nešto što nama konstantno izmiče (zbog iracionalne slovenske duše ili čega već) a to je osnovni komplet znanja koji dobijate nakon što upišete fakultet i odaberete, npr., kurs iz filozofije koji vas otvara u pravcu razmišljanja na temu nekih osnovnih koncepata realnog i fiktivnog, ili ideje o objektu i primera objekta. Nekako se lako da zamisliti mladi poluobrazovani čovek koji uživa u svojoj pameti dok shvata snove u snovima u snovima iz filma „Inception“.

Na kraju, eh, sam „Uspon mračnog viteza“… Nolanov „Betmen“ po atmosferi, od drugog dela i po naslovu, uglavnom dolazi is sveta Frenka Milera i njegovog „Povratka mračnog viteza“ iz osamdesetih. Scenario pršti od nelogičnosti i besmisla kao što je, recimo, način na koji Džon Blejk dešifruje da je Betmen zapravo Brus Vejn, situacije u kojoj kompletna gotamska policija biva namamljena od strane glavnog negativca Bejna (Tom Hardi pod maskom i sa glasom nešto između Džejmsa Mejsona i agenta Smita iz „Matriksa“) u kanalizaciju i na taj način onesposobljena, nedovoljno kontrolisan prikaz vremenskog toka (Gotam je odsečen dovoljno dugo da bi to moralo dovesti do humanitarne, a ne samo civilizacijske katastrofe, dok građani izgleda da tek ne izlaze is svojih domova i na taj način pate), mnogi likovi su čist višak, na žalost, uključujući i Ženu mačku koja je, u svetu Nolanovog pokušaja logičnosti i realističnosti svedena tek na vrhunskog kriminalca sa nejasnom promenom karaktera, itd. Sa ideološke strane, iako je u filmu prisutna pomodna kritika Vol strita, zanimljivo je primetiti da je, u okviru realističnog sveta, i u prethodnom i u novom „Betmenu“ glavni negativac anarhista čiji je cilj uništenje sveta, nakon što će ubediti građanstvo kako su njihovi besmisleni životu provedeni u laži, dok je Betmenova funkcija povratak poretka. Recimo, u Bartonovom „Povratku Betmena“, kreće se od visoko stilizovanog sveta, ka negativcu čiji su motivi novac i moć, da bi se sve završilo trećim činom u kome u prvi plan izbijaju poruke višeg nivoa na temu nakaznosti i drugačijih kao žrtava normalnih (na kraju krajeva, vi zaista ne mrzite Pingvina iako njegova akcija uključuje masovno ubistvo dece). Konačno, ukoliko volite Majkla Kejna (pre par godina neko mi je postavio idiotsko pitanje „ko ti je omiljeni glumac?“ i pogodite ko mi je prvi pao na pamet) osećaćete se neprijatno gledajući ga kako izgovara replike tipa „Ostavljam vas, gospodaru Vejn, zato što vas volim“, ili, „Imao sam fantaziju da ću vas jednom videti oženjenog, sa svojom porodicom, srećnog“.