Zapravo, ljudi koji žele da zarade dobar novac od filmova koje prave (da, tamo je to na mnogo realnijim osnovama, za razliku od evropske festivalske kinematografije koja u velikoj meri ne zavisi od prodatih ulaznica) shvatili su da se publikom može na takav način manipulisati da se smeje onome čemu misli da bi trebalo da se smeje (gledamo šašave komičare koji će, nas normalne, sada da zabavljaju), što sve pomalo počinje da liči na cirkus sa žonglirajućim tuljanima. No, još jedan razlog zašto se preko Atlantskog okeana više ne snimaju kvalitetne komedije je što su filmovi poput „Laponske odiseje“ Domea Karukoskija tamo već urađeni na desetine puta (mada je od „Američkih grafita“ postojala duža pauza dok podžanr „lude noći“ nije procvetao tokom devedesetih). „Laponska odiseja“ (izazovni motiv „Odiseje“ u naslovu nećemo analizirati pošto se film u finskom originalu zapravo zove „Heroj arktičkog kruga“) prati jednu noć u životu trojice muškaraca na pragu pune zrelosti, najboljih prijatelja, kada devojka našeg glavnog junaka reši da je bilo dosta šale i daje mu ultimatum da, pošto je propio za to namenjen novac, nabavi TV digitalni risiver kako god ume. Jasno, ona bira jedan trivijalan problem kao konačni test normalnosti oca njenog budućeg deteta. Od tog trenutka „Laponska odiseja“ postaje road movie, pomognut ne preterano razrađenim pričama dvojice prijatelja, prvog koji pokušava da se oslobodi porodične kletve izvršavanja samoubistva vešanjem o uvek isto drvo i drugog, sa klasičnim razrešavanjem Edipovog kompleksa. Ono što bi filmu, u nekom sistemu ocenjivanja zvezdicama (mada sam u načelu protivnik takvog odnosa prema jednoj umetnosti – zašto slikarske izložbe ne ocenjujemo na taj način?) dalo zavidan broj istih, je što u okviru onoga što je namerio, reditelj zaista nije mogao da postigne mnogo više. Ako nerealnost tolikog broja nesvakidašnjih, za životne preokrete odlučujućih događaja tokom samo jedne noći uzmemo kao datost, ostaje nam da zaista pohvalimo reditelja i, možda još više, scenaristu, koji je nakon celog veka filmskih šala uspeo da stvori tri ili četiri sasvim originalne i duhovite scene. Uz određeni društveno-ekonomski podtekst koji doprinosi učmaloj atmosferi (jeste, u Finskoj ćete teško umreti od gladi, ali nešto nije baš kako treba kada toliko ljudi životari od socijalne pomoći), to bi trebalo da je sasvim dovoljno. Ali, opet, da li je to film za takmičarski program festivala (bez obzira što je, čini se, upravo „Laponska odiseja“ dosadašnji favorit publike)?

* * *

Filmovi o muzičkim grupama ili sportskim podvizima, na dramaturškom planu spadaju u nižu vrstu, slično kao parodije u odnosu na klasične komedije, što ne znači da ne mogu biti genijalni („The Commitments“ Alana Parkera kao redak primer). Problem je u tome što se priča teško može otrgnuti nizu: usamljeni sanjar – okupljanje benda – trenuci euforije – konačni trijumf nakon neke vrste problema ili raspad benda u svrhu poente da velike stvari ne mogu trajati večno. Ne sećam se ko je primetio kako se svaki film sa Mikijem Runijem iz tridesetih godina prošlog veka razrešavao tako što bi neko uzviknuo „Let’s put on a show!“. Dakle, ono što film o muzičkoj grupi može činiti vrednim je društveno istorijski kontekst u koji su naši junaci postavljeni, uz životnost ili prihvatljivu bizarnost likova i svežinu dijaloga. Mirsa, glavni junak filma „Pank nije mrtav“ Vladimira Blaževskog (režirao i napisao scenario za „Bulevar revolucije“, na moje veliko iznenađenje) je panker u četrdeset i nekoj, jedan od onih likova koje svi, ako smo prošli neki klasičan gradski životni put, imamo u užem ili širem krugu prijatelja. U pitanju je nedvosmisleni gubitnik, čovek koji će umreti sa željom da ostvari jedan savršen nastup, i zapravo sve drugo u životu, čime se gotovo svako ljudsko biće zadovoljava, za njega bi bila samo jadna zamena i kontrola nesreće koju donosi neuspeh. Tu na scenu nastupa društveni kontekst. Mirsi njegov diler Albanac nudi nastup u okviru nekakvog muvatorskog NVO projekta multikulturalnog povezivanja. Naš junak počinje da okuplja članove svog starog benda (oba filma pete večeri takmičarskog programa, slučajno ili ne, pripadaju road movie žanru, ili je možda tačnije reći, dramaturškoj vrsti) koji svoje živote provode od skopske kasapnice, preko hipi komune za lečenje narkomanije negde na jugu Srbije, pa sve do Sarajeva. Mogući problem filma je što početak navodi na to da ćemo detaljno pratiti sudbinu i ličnost glavnog junaka, dok on vremenom postaje nalik Toniju Vilsonu iz „24 Hour Party People“, „samo epizodni junak u svojoj životnoj priči“. Kad smo već kod raznih Tonija, najsvetlija tačka filma je kreacija Tonija Mihajlovskog (poprilično neprepoznatljivog u odnosu na verziju iz „Bureta baruta“ od pre 13 godina) kao bubnjara Ljaka, do te mere da bi teško bilo zamisliti film bez njega. Konačno, iako naši junaci, naravno, u atmosferi međunacionalne mržnje, „naših i njihovih“, ne mogu da ne dožive neuspeh (a dobro da su i žive glave izvukli), još uvek ima nečeg neuništivo snažnog u njihovoj pobuni, isto kao što sahrana žabe u podnožju gigantskog „Milenijumskog krsta“ koji se zlokobno nadvio nad Skopljem u sebi nosi krajnje subverzivnu poruku. Jer, krst je samo krst, dok je žaba bila prijatelj članovima benda, za njih važnija od svih krstova i polumeseca ovog sveta.