Hipsteri u Lenjingradu ’45.

Pritka (Dylda/Beanpole), režija: Kantemir Balagov, scenario: Kantemir Balagov, Aleksandr Terehov, zemlja: Rusija.

Elis je naučnica koja vodi jedan od istraživačko-proizvodnih timova u komercijalnom institutu za genetičku izradu cveća. Polen njenog poslednjeg pronalaska, cveta nazvanog Mali DŽo (Elis ima trinaestogodišnjeg sina imena DŽo), kod ljudi izaziva lučenje hormona oksitocina, tj. kako je u filmu kolokvijalno, da publika ne bi preterano češkala potiljak objašnjeno, „čini vas srećnim“.

Sad, u takvoj pojednostavljenoj definiciji efekta dolazi do malog mešanja sa endorfinom, pošto je oksitocin specifičan i pogan, zaslužan za bliskost koju osećamo prema drugim ljudima, posebno, možda i isključivo, onima sa kojima smo porodično ili biološki povezani. Zapravo, svi oni očevi koji samozadovoljno pripovedaju o ljubavi koju osećaju prema svojoj deci (te je još neumorno dokazuju fotografijama na društvenim mrežama) bespomoćne su žrtve ubrizgavanja oksitocina u telo, neke vrste hormonalnog poremećaja, što nas vodi ka mišlju da je spektar naših svesnih odluka prilično ograničen.

Npr., dešava se da postajanje roditeljem nije planirano, da se osobi čini kako joj život klizi kroz prste i, gle, mali gad promoli ružnu, ćelavu glavu, oksitocin odigra svoju ulogu i narečena nakaza odjednom postaje centar roditeljevog sveta. Suprotno, ima pojava maštanja o roditeljstvu, vizije sebe kao požrtvovane majke ili brižnog oca a onda kada konačno dođe trenutak za guranje kolica i menjanje pelena, to se radi jer se mora, jer zakon nalaže, dok osećaj, pošto oksitocin fiziološkom greškom nije ubrizgan, jednostavno ne postoji.

Osim što me pali razmišljanje o toj temi, preširoko objašnjavanje oksitocina bilo je prikladno u analizi „Malog DŽoa“, primera SF-horora (a on to jeste, čak ima i jedan, za festivalski film gotovo zabranjen, tzv. „jump scare“) nastanjenog naučnicima koji donose diletantske odluke. Naime, Elisin tim – a radi se o ljudima blizu vrha profesionalne lestvice – kao da nije svestan da se igra sa silom koja održava čovečanstvo, ili barem čovečanstvo kakvo poznajemo.

Elis, samohrana majka koja i vikende provodi opsednuta poslom (otac njenog sina je, u napadnom ali korisnom karakternom kontrastu, tip koji živi u nedođiji od onoga što priroda pruža), čak krade jedan primerak Malog DŽoa i donosi ga kući, omogućavajući dramsku radnju. Pošto oksitocin ne izaziva sreću kao takvu, već sreću zavisnu od nekog objekta, ili, kako je suštinski zamišljeno, živog bića, cvet čini sebe datim objektom. Posledično, svako ko udahne miris postaje rob sreće i učiniće sve da zaštiti obožavani objekat. Rediteljka, svesna da će, ukoliko njen film ostane rob priče, zaokružiti žanrovsku celinu B tipa, oblepljuje svoj rad japanskom pozorišnom muzikom, neočekivanim humorom, sporim ritmom te kostimom, šminkom i frizurom neobično dizajniranom glavnom junakinjom (glumica imena Emili Bičam je morala da se bori, osim sa pričom, i protiv utapanja u vizuelnom stilu i na kraju je – mogu da podržim – dobila nagradu za glavnu žensku ulogu u Kanu). Na koncu, „Mali DŽo“ je dramski proizvod verovatno previše začudan, previše „artsy“, za tvrdu žanrovsku publiku (mada bi pripadao programu nekog festivala fantastike), s druge strane, i sve egzibicije na stranu, previše bioskopski za klasičan festival prepunjen angažovanim temama i tužnim sudbinama malih ljudi. „Mali DŽo“ je, osvežavajuće, film o nečem velikom i ako vas zanima oksitocin bićete zainteresovani.

***

Film koji se dešava tokom jeseni 1945. godine u Lenjingradu na prvi pogled ne bi trebalo da ima mnogo veze sa hipsterima što proizvode poremećeno cveće no, „Pritka“ (na srpskom bi bilo „Motka“, videćemo šta će festovski genijalci odlučiti) je perfidan i subverzivan rad (i to od reditelja rođenog 1991. godine). I, čini mi se da njegov istinski kvalitet, a bilo je i ozbiljnih festivalskih priznanja, nije prepoznat. Naime, u kritikama i prepričanim sižeima govori se o „razarajućim posledicama rata“, o „dve mlade žene u potrazi za smislom i nadom“. Da li svi koji pišu o datom filmu to čine oprezno da mladi reditelj ne bi imao problema u matičnoj zemlji? Uz rizik da neko iz Ruskog doma prevede ove redove i pošalje ih FSB-u, pohvaliću mladca za ono za šta pohvale zaslužuje.

Dakle, imamo Iju (ružno je baviti se nečijim izgledom ali ne mogu da odolim – zamislite ženskog, dvadesetogodišnjeg Maksa fon Sidoua), medicinsku sestru koja odgaja trogodišnjaka bez stopala, traumatizivanog ratnim dejstvima, glađu i sveprisutnim umiranjem. Ija, koja se predstavlja kao dečakova majka, nakon nekoliko desetina filmskih minuta tokom igre će pritiskom svog tela ugušiti nesrećno stvorenje. Ubistvo iz milosrđa? Dečak bi odrastao, jeo, smejao se, ali u isto vreme ne bi pričao, trčao, bio „normalan“, možda bi njegov život bio patnja. Ija, nakon što je nacizam navodno pobeđen, podsvesno izvršava nacistički čin. I ne mrzimo je zbog toga, niti volimo, to se jednostavno dogodilo. Zatim se u Lenjingrad vraća Maša, dečakova biološka majka. Maša je provela neko vreme sa Ijom u PVO jedinici, tamo se zaljubila, njen mladić je poginuo, nakon čega je dete, nuspojavu ljubavi, ostavila drugarici i produžila sa vojskom ka Berlinu, kako kaže, „po osvetu“.

Maša, posle carskog reza nesposobna za ponovno rađanje, od Ije traži da joj rodi novo dete. Ija je, postepeno nam postaje jasno, zaljubljena u Mašu koja započinje vezu sa mladim pripadnikom crvene buržoazije, momkom odraslim u vili, sa ličnim automobilom i kućnom pomoćnicom. Uporedo, u bolnici u kojoj Ija – kasnije i Maša – radi družimo se sa Stjepanom, ratnim invalidom oduzetim od vrata naniže koji, uz punu saglasnost svoje žene, od glavnog doktora traži eutanaziju. „Uguši ga sama. Stavi mu jastuk preko glave i brzo će biti gotovo“, opire se doktor pre nego što će pristati da pomogne. Da nabrojimo, u filmu se javljaju motivi homoseksualne ljubavi, surogat majčinstva, klasnih razlika, eutanazije… I, svi ti osetljivi koncepti za Rusiju 2019. godine biće materijalizovani u Lenjingradu 1945. godine, mestu na kojem je postojanje svedeno na – vraćamo se na „Malog DŽoa“ – biološke nagone. Što će reći, zabranjivane ili ne, lepe stvari kao što je ljubav dve odrasle osobe, kog god da su pola, ili odvratne kao što je klasni sistem prirodne su čoveku i pronaći će svoju društvenu ostvarenost (ili će, zarobljene, dobiti patološka svojstva). Neka sada mladom g. Balagovu zakucaju na vrata ljudi u kožnim mantilima. Trebalo je da suzdrži stvaralački nagon.