U početku nisam hteo da javno progovorim znajući koliko je Parking servis bezobziran, koliko ima moćne zaštitnike i na koje bi sve načine mogao dalje da mi zagorča život i onemogući egzistenciju. Ali, smatram da žrtva mora pokušati da pobedi strah, u ime svih drugih koje trpe u tišini. Ne osuđujem, naravno, one koji se odlučuju za ćutanje. Život je, na kraju, samo jedan. 28. novembra parkirao sam se u Šumatovačkoj ulici, ubeđen da se tu parkiranje ne naplaćuje. Do tog zaključka došao sam ne primetivši bojom obeležena parking mesta i analizirajući slobodno, haotično parkiranje ostalih vozila, karakteristično za uske ulice daleko od centra. Pa ipak, kada sam se vratio do vozila video sam da je Parking servis na isto zakačio kaznu za neplaćen parking. Sledećeg dana, zbunjen, pitao sam Parking servis da mi objasni razlog pisanja kazne. Ljubazno se smeškajući, Parking servis mi je pokazao dva dokaza moje krivice. Prvi: fotografiju vozila u trenutku izdavanja kazne. Drugi: Google street view Šumatovačke ulice sa uredno obeleženim parking mestima. Upitao sam Parking servis iz koje je godine dokaz br. 2. „Iz 2013.“, odgovorio mi je. Kada sam Parking servisu ukazao na očigledne razlike između dva dokaza, da se geografija ulice promenila, da je dodat trotoar i da obeležena parking mesta više ne postoje, on nije želeo da prihvati da u celom slučaju ima nečeg sumnjivog i savetovao mi je da napišem žalbu. Nekoliko dana kasnije (poslednjeg dana pre isteka osmodnevnog roka predviđenog za plaćanje polovičnog iznosa novčane kazne) pozvao sam Parking servis i dobio obaveštenje da je moja žalba odbijena, sa objašnjenjem da su obeležena parking mesta tu samo kao pomoć dok je osnovno obeležje ono koje stoji na početku ulice. Primećujete da me Parking servis nije zvao na broj koji sam mu ostavio već je, verovatno, perfidno računao na moju zauzetost drugim životnim problemima zbog koje se ne bih javio na vreme? U nastavku razgovora pokušao sam da objasnim da nikada tokom svih godina parkiranja nisam našao takav slučaj; da je početak ulice vrlo daleko od mesta na kojem sam se parkirao; da, kada noću skrećete uglavnom pazite da vas ne udari vozilo koje dolazi iz suprotnog smera, da vi ne udarite pešaka ili psa lutalicu… a ne pokušavate da primetite obaveštenje o naplati parkiranja u uličicama oko Južnog bulevara. Nije vredelo. U strahu od Parking servisovih još bezosećajnijih zaštitnika – tužilaštva i policije – rešio sam da pljačkaša pustim da mi uzme 935 dinara. Ipak, zlostavljanje je ostavilo traga. Nakon tog događaja, nisam uspevao da uspostavim iskrenu vezu sa drugim ljudskim bićem, prejedao sam se, loše dremao, sramim se da priznam ali moram, imao dnevna mokrenja… i na kraju, posle toliko sati ćutanja tokom kojih sam trpeo navedene posledice, rešio sam da javno sve iznesem, u nadi da je moja objava samo korak ka svetu u kojem košmare imaju zlostavljači a ne njihove žrtve.

 #Imeneje #Trizoneugnjetavanja #Kaznjeniiponosni #ZrtveParkingservisa #Svojojmamipisikaznu #Cijeulice?Naseulice

* * *

Kako se, van virtuelnog sveta, boriti protiv nepravdi poput ove koja je izazvala potresnu objavu građanina odlučnog da, za dobro svih nas, prestane da bude zlostavljan i osramoćen? Jedan vid borbe videli smo u početnoj sceni filma „Cool Hand Luke“ gde Pol Njumen u gluvo doba noći, tj. nakon kraja radnog vremena jedine birtije u malom gradu, odseca glave parkometrima, tim simbolima represivnog sistema. No, u doba digitalizacije, parkometre su zamenili živi ljudi bežično povezani sa svevidećim kompjuterima. A živim ljudima, kažu, nije pristojno odsecati glave, koliko god to bilo simbolički tačno i opravdano. Zapravo, naša vremenska ravan nam, ukoliko nismo spremni na potpuno poremećeno, za sebe i druge destruktivno ponašanje gotovo u potpunosti sužava polje borbe. U priči „Bombita“ („mala bomba“, mada se može prevesti i kao „sijalica“ – imalo bi smisla) iz argentinskog omnibusa „Divlje priče“ našem junaku, stručnjaku za eksploziv zaposlenom u firmi koja za gradsku vlast ruši dotrajale građevine, pauk odnese auto. Nesrećnik pokušava da objasni, prvo u privatnoj pauk-službi, zatim u Parking servisu, da nije mogao znati da je tu parkiranje zabranjeno budući da znaka nema niti je ivičnjak bio ofarban žutom bojom, što je, izgleda, praksa u Buenos Ajresu. Na sajtu Parking servisa imate mapu grada sa ulicama u kojima je parkiranje zabranjeno, kažu mu, i sva druga sredstva obaveštavanja nisu više od dobronamerne usluge građanima. „Oni koji rade za kriminalce takođe su kriminalci. Jadni robovi korumpiranog sistema“, gubi živce naš junak pre nego što će aparatom za gašenje požara razbiti staklo šaltera, taj, opet simboli na delu, zid između Nas i Njih. Ili su i neki od Njih delovi Nas, iako su robovi zla? Ovaj put, sistem i njegove sluge namerili su se na pogrešnu osobu i pauk-služba odleteće u vazduh. Šta je „Bombita“, kako postaje poznat, time postigao? Utamničen je ali je postao kratkotrajni heroj miliona frustriranih, onaj koji je nešto preduzeo u borbi protiv ugnjetavača. Na koncu, poenta je sledeća: u ekonomski bednim društvima, građanin, uplašen troškovima suđenja i daljim gomilanjem kazni, prinuđen je ili da se sagne i nastavi trpnju ili da eksplodira, samouništivši se i samo okrznuvši neprijatelja. U takvom društvu, čiji vladari, logično, nemaju nikakav interes da menjaju bilo šta, većina se veoma plaši manjine. U društvu u kojem veliki broj pristojnih ljudi poseduje finansijsku nezavisnost neophodnu za isterivanje pravde svi se pomalo plaše svih. Inače, „Divlje priče“, najgledaniji je argentinski film u Argentini ikada. Za razliku od nekih drugih zemalja gde se najgledaniji filmovi bave mitologizacijom prošlosti, ovde imamo slučaj bolne ali terapeutske identifikacije sa sadašnjošću i katarze koja nam, robovima robova, toliko tragično izmiče. Tako bi lepo bilo biti na trenutak „Bombita“, mala bomba koja sija u mraku.