Za razliku od Kinzija, smatram da smo baš svi manje ili više biseksualni. A nameštaj, pa… Nameštaj nije živ, nema emocije, te stoga sa njim možete raditi šta god želite (navodno radijatori, ako se mogu svrstati u nameštaj, često trpe seksualne napade – tako im i treba, ta smenjujuća uspaljenost i frigidnost kao da je osmišljena da bi uzbudila čoveka). Seksualnost na stranu, bilo je u datom tekstu još sumnjivih momenata koji teraju na dalje razmišljanje i istraživanje: besmislene liberalno-kapitalističke fantazije kako je moguće 2017. godine osnovati fabriku u Topoli i njenim proizvodima osvojiti svet, prepuštanje kultu još uvek žive ličnosti, na koncu, nekakva gotovo patološka atmosfera opčinjenosti ka spolja i ka unutra… I, da, istorija je morala otkriti znakovit pravac čitanja. Osnivač švedske fabrike nameštaja bio je polu-Nemac koji je, istina, jako mlad, tokom četrdesetih godina prošlog veka, bio aktivni (deljenje novina, agitovanje) član, po svim svojstvima nacističkog, mada je njegov predsednik bio veći ljubitelj Dučea, Švedskog novog pokreta. Kasnije, kao formirana ličnost i uspešni poslovni čovek nije se odrekao svoje prošlosti što otkriva principijelnost vrednu poštovanja koju ni mnogi predsednici država ne poseduju.

Zaista, ima u filozofiji tog nameštaja nečega srodnog proizvodima totalitarističkih ideologija tridesetih godina XX veka. Radi se, je li, o estetski prijemčivom nameštaju za svakoga, tj. nameštaju koji može sebi priuštiti svaki radni čovek. Govorimo o proizvodu za narod, poput nemačkog narodnog automobila ili blokova zgrada italijanske racionalističke arhitekture. Pa ipak, estetika lepog je prisutna (kako navodno reče de Gol za naciste: „moralnog kompasa nije bilo, ali kakvog su samo krojača imali!“). Ranije, arhitektura i, uopšte, stil predmeta koji okružuju ljude i čine muzičku podlogu života bili su podeljeni na palate za malobrojne i septičke jame za većinu. Fašizam i nacizam doneli su stilsku pravdu i ravnopravnost i nije više bilo suštinske – osim dimenzionalne – razlike između Germanije, zamišljenog glavnog grada i ose oko koje će se poznati svet okretati, i pisaćeg stola nekakvog najnižeg činovnika. I onda, zapadna kapitalistička demokratija je, nakon poraza totalitarističkih ideologija, preuzela mnoge elemente njihovog životnog stila, sa jednom značajnom razlikom. Pogledajte malo te italijanske zgrade iz tridesetih, njihove terase, staklo i uglove od devedeset stepeni svuda – nije li to sasvim nalik preovlađujućem stilu gradnje našeg vremena? Pa ipak, današnja arhitektura (pa tako i automobili, kućni uređaji, sve što je rezultat dizajna) je toliko dosadna da se ne može reći ni da je ružna (budući da nije ništa), i čini mi se da je to tako upravo zahvaljujući izuzimanju bilo kakve ideologije iz koncepta.

Zaljubljivanje je pojava misteriozna i između ostalog i zbog toga toliko lepa. Autor ljubavnog pisma koje je bilo inspiracija za ovaj tekst verovatno nije gledao film „Harold i Mod“ Hala Ešbija – osim ako su tu kasetu puštali u autobusima koji prevoze rulju od stadiona do stadiona – a toliko bi odatle naučio. Možda i bez gledanja već jeste, jer njegov pisani rad otkriva svest o zaljubljivanju i o lepoti javnog izražavanja stanja zaljubljenosti, no, ne otkriva, verovatno zato što ih ni sam autor nije svestan, razloge zaljubljivanja. Za tako nešto valja pogledati duboko u sebe. A „Harold i Mod“ nam govori da su društvene konvencije jadni suparnik ljubavi koja se ne zasniva na površnom već suštinskom. U filmu „Harold i Mod“ to je starost, u današnjem vremenu politički korektna satanizacija svega povezanog sa nacional-socijalizmom. Ket Stivens, danas Jusuf Islam, u jednoj od pesama napisanim za film govori: „Don’t be shy just let your feelings roll on by, Don’t wear fear or nobody will know you’re there“. Dakle, ne stidi se, čak i ako misliš da će neko reći da tvoja ljubav nije u redu, da ne bi trebalo da postoji. Šta oni znaju? U redu je ako ti se sviđaju te perverzne uniforme i ako želiš katkad da ih obučeš. I francuskom predsedniku su se sviđale pa je ipak bio toliko širokih shvatanja da prepusti kolonije lokalnom življu. Istina, de Gol je bio zaljubljen u kroj a ne u krojača.