Istorija, učiteljica propasti 1

U jesen 1967. godine, senator Judžin Mekarti ulazi u trku sa Lindonom Džonsonom za kandidata Demokratske stranke na američkim predsedničkim izborima 1968. godine.

Nakon ubistva Džona Kenedija, kada je na njegovo mesto u Beloj kući došao Lindon Džonson, rat u Vijetnamu je ubačen u viši stepen prenosa.

Mekarti je, pak, bio izrazito antiratni i antisistemski kandidat, sa izjavama poput one da je komunističko uređenje Vijetnama nešto što ima pravo da postoji ili, još opasnije, da bi crnce iz urbanih geta valjalo postepeno preseliti u uređena, „bela“ predgrađa.

Kao takav, podržan je od strane pripadnika kontrakulture a legenda kaže da su hipici šišali kose i brade i, uopšte, smirivali svoj vizuelni nastup kako bi učestvovali u njegovoj kampanji.

Deluje da sledi sukob između predstavnika „duboke države“ (Džonson) i revolucije (Mekarti) čiji će pobednik izaći na crtu republikanskom kandidatu (slutilo je da će to biti Nikson).

A onda počinje haos. 16. marta 1968. godine, Robert Kenedi uključuje se u trku – umereniji od Mekartija, deluje da bi mogao biti bolji mamac za srednju klasu, ljude koji ne bi da im deca ginu u nekakvim poljima pirinča ali ne bi baš ni da celo društveno uređenje obrnu naopačke; 31. marta, Lindon Džonson, očigledno suvišan, objavljuje da ne želi da bude predsednik u drugom (zapravo, drugom i po) mandatu; 4. aprila ubijen je Martin Luter King; u narednim nedeljama SAD zahvataju rasni i ideološki neredi sa policijom koja prosipa demonstrantsku krv („čamuge“ i „komunjare“ su to, tako da nisu za bolje); 5. juna, ubijen je Robert Kenedi, verovatno uz instrukcije Službe, nalik smaknuću Ivana Stambolića čiji nalogodavac, empirijski opsednut, nije prepoznao istinskog protivnika; Judžin Mekarti, etički ustrojen (u jednom periodu u mladosti spremao se za poziv sveštenika), smanjuje kvantitet svojih javnih nastupa nakon smrti najvećeg protivnika – ko zna, možda je pomislio i da sledeći „usamljeni ludak“ u burence revolvera stavlja metak sa njegovim imenom; sistemski deo Demokratske stranke – karijerni političari i vođe korumpiranih sindikata – prepoznaju priliku i predstavljaju Hjuberta Hamfrija, Džonsonovog potpredsednika, kao čoveka koji će „uvesti red“; glavni kandidat frakcije koja pre reda traži suštinsku promenu društva postaje Džordž Megavern, druga rezerva i prekasno; u Čikagu, krajem avgusta 1968. godine, održava se konvencija Demokratske strane na kojoj će Hamfri, nakon dobre pripreme, finansijskog podmazivanja i plašenja članova ostalim, previše začudnim opcijama, biti izabran da se odmeri sa Niksonovom „tihom većinom“.

Autorski rad Arona Sorkina (scenariste „Društvene mreže“) „Suđenje čikaškoj sedmorici“ počinje montažnom sekvencom u kojoj se razuđene revolucionarne frakcije (radikalna, egzibicionistička levica; intelektualna levica, u odelima i sa namerom da napadnu sistem iznutra; pacifisti; Crni panteri) spremaju za put u Čikago.

Tamo će, nadaju se, masovnim demonstracijama pokazati Demokratskoj stranci da izdaja, ili nesposobnost da naciju stave pred istinski predsednički izbor (ponovljena, inače, odabirom Hilari Klinton za protivnicu Donalda Trampa 2016.), neće proći tiho i bez pobune.

Očekivano, grupe, sve sa istom osnovnom idejom, ne sarađuju između sebe, a katkad se i otvoreno ne podnose.

Uz to, kada se konačno okupe i počnu da kampuju u čikaškim parkovima, bivaju premreženi ubačenim provokatorima poslatim od strane Službe (što sve čini da se srpski gledalac tokom „Suđenja čikaškoj sedmorici“ oseća kao da je kod kuće).

Iako ih je nedovoljno, iako nemaju jednu osobu, prihvatljivu za sve, koja će ih povesti, slažu se da ovaj put mahanje transparentima neće biti dovoljno.

Šta konkretno hoće, nije jasno, ali policija i ubačeni elementi svojom delatnošću doprinose da varnica bukne i dođe do fizičkih sukoba koji traju dok traje Demokratska konvencija.

Nakon njenog kraja, svi odlaze kući i tada, zapravo, počinje radnja filma.

Sorkin izbegava da se pozabavi političkom predistorijom svodeći je na, u montažnoj sekvenci izvedeno, selektivno protrčavanje kroz događaje.

Zatim, skače nekoliko meseci unapred, u dugačku scenu u kojoj mladi tužilac (Džozef Gordon Levit) dobija od novog, republikanskog državnog tužioca zadatak da protiv predvodnika demonstracija podigne optužnicu za zaveru.

Zavere, mladi štreber zna, nije bilo, pošto su se „zaverenici“ jedva poznavali.

No, nova administracija namerena je da se prikaže kao aktivnija od prethodne, pritom se u svojim redovima boreći za pozicije moći, te da desničarskim glasačima dokaže da su na listiću zaista zaokružili branitelje „porodičnih vrednosti“.

Jasno je, sedmorica aktivista su žrtvena jagnjad i njihovim advokatima dospeva sizifovski zadatak pobijanja lažnih dokaza i demaskiranja poluistina na kojima počiva optužnica.

Pri tome, smetnju predstavlja i svest da bi branjenici – da su bili u stanju da se prvo organizovano i smireno sastanu, zatim dogovore – zaista kao svoj cilj odabrali zaveru protiv svih grana vlasti.

Dakle, suštinski, i kako to u jednom trenutku kaže Abi Hofman (Saša Baron Koen) iz Međunarodne partije mladih, njima se sudi za misao.

Ideološki bliski ali operativno razuđeni, optuženici nose previše materijala za dvosatni film, bivajući svedeni na dobro napisane upadice i vrcave komentare. Sorkin, kao pismen scenarista, zna da nije loše kada priča ima zlikovca (Finčer je u „Društvenoj mreži“ shvatio da ličnost Marka Cakerberga ima potencijal za spajanje protagoniste i antagoniste, elegantno rešivši problem).

Na scenu stupa Frenk Langela kao sudija iz pakla, usmeravajući film u bezbedne predele u kojima se samo čeka srceparajuća scena u kojoj će „naši“ konačno stati u jedinstven front (konačno, Spilbergova firma je producent).

Tužna stvarnost je da „naši“, jer „mi“ smo kompleksni, to nikada ne mogu da urade, zbog čega u filmu nepomenuti Judžin Mekarti – uz oštru konkurenciju Ruzveltovog potpredsednika iz vremena „New Deala“ Henrija Valasa – ostaje najznačajniji predsednik kojeg SAD nisu imale.