Iz dnevnika mobilisanog dobrovoljca

Početkom 2011. godine već sam redovno pisao za Danas, kada je došlo do promene urednika kulture i spoljni saradnici za koje je bio zaslužan prethodni urednik našli su se u nebranom grožđu.

Bilo je nesporazuma, griženja jezika i udaranja po prstima da se ne bi izreklo ili u e-mailu napisalo štogod „mostozapaljivo“, te sam usled te pozitivne atmosfere počeo da o televizijskim serijama pišem za NIN.

Koji mesec kasnije, situacija u Danasu je bila razrešena na, nadam se, obostrano – ili trostrano, kada uključimo čitaoce – zadovoljavajući način, i angažovan u dve civilizovane štampane tvari dočekao sam kobnu 2012.

Ostavljam sada Danas po strani, jer hvaliti ga u samom Danasu nije pristojno, a kritički analizirati nije mentalno zdravo.

„Pišem za NIN“, između ostalog bih, tokom poslednjih dvanaest mučnih godina, izgovarao kada bi me pitali čime se bavim u životu.

Osećao sam se dobro dok to činim, i skoro uvek bi sagovornik uzvratio jednim „Stvarno?“, sa malo podignutim obrvama.

Jer, radilo se o iznenađujućem dokazu čovekove vrednosti, u društvu u kojem je previše toga postalo bezvredno.

A onda je, avgusta prošle godine, došlo do bizarne promene vlasničke strukture, i samo potpuni idiot bi „spucao“ skoro pola veka na ovim zlosrećnim geografskim koordinatama a da odmah ne shvati da će, da li sledeće nedelje ili posle par meseci konstipacije, izmet raspaliti po ventilatoru.

Miris beznađa osećao se u vazduhu, pretvoren u neizdrživi smrad nakon predizbornog intervjua sa Vođicom, događaja sličnog upoznavanju nevinog osuđenika sa zatvorskim silovateljem koji, teško dokučivim spletom okolnosti, ne skapava u bednoj samoći već ima moć nad ljudskim sudbinama u svojim rukama.

Redakciji NIN-a sam, naravno, saopštio da sam voljan da idem sa njima, gde god da su rešili da se zapute.

U tom trenutku smešile su se teskobe individualnog poduhvata koji se zlopati da opstane na surovom tržištu.

No, stvari su se odvile drugačije i sada ću, uz Danas, i sa novim nedeljnikom biti deo Junajted Medije, vojnik u medijskom rovu što gleda na svoje paramedijske neprijatelje.

Odatle će na mene pucati – zapravo, pre će kao Majka Hrabrost tumarati u zaleđu jurišnih trupa – i nešto što će se i dalje zvati NIN.

A to niti jeste, niti će, bojim se, ikada ponovo biti.

Regrutovani smo, obučeni u uniforme, zauzeli pozicije iza „parapeta“ sa UM zastavom što se vijori iznad, kako bi Vođica mogao da tokom obilaženja hladnih fabričkih hala recituje zamene teza.

Kada se zapitam ko je kriv za sve što se dešava, javljaju mi se slike iz doba paleolita…

Pre dvadesetak godina, današnji penzionisani rukometaš koji u svojim zgradama odgaja stotine mobilnih glasača Vladajuće kriminalne grupe u emisiji zabavnog karaktera na televiziji u društvenom vlasništvu predstavljen je kao „bivši dečko sestre Nataše Bekvalac“.

Otprilike u to vreme, u Glasu javnosti objavljen je tekst o Predragu Starčeviću, žrtvi kontramitinga 24. decembra 1996. godine, čije uniformisane ubice nikada nisu otkrivene.

Gledište je bilo na bezbednoj liniji postpetooktobarske Srbije, dok je stil „kratkorečeničan“ i jeftino emotivan.

Ispod lošeg rada na najvredniju temu kojom je valjalo da se bave novinari sa imenom i prezimenom stoji potpis D.J.V.

Prošao je taj D.J.V., maštajući da će jednog dana biti nešto više od inicijala, kroz sve redakcije poput zaraze, donoseći simptomsku bolest koja je oslabila celokupni medijski organizam do stadijuma kada ga malo jača kijavica osuđuje na smrt.

Sledeća drevna slika je prepoznatljivo televizijsko lice prezimena Sarapa koje na Studiju B vodi politički okrugli sto čiji svi učesnici postepeno u očima gledalaca postaju isti.

Kako i ne bi, kada ceremonijal majstor raspravu upravlja tako što gurka gosta i govori mu: „Jel’ čujete vi šta je rekao? Nećete valjda da pustite da mu to prođe?“

Tim putem smo stigli do sadašnje prirodne kulminacije.

Za jedva deceniju fabule, od angažovanja nečega inicijalno nalik novinaru, pa duhovne korupcije tamo gde za to postoji plodno tlo, stigli smo do opskurnih pojava koje vode jutarnji program na televiziji sa nacionalnom frekvencijom.

Stigli smo do ratnog stanja, a više nisam siguran ni da li sam mobilisan ili sam se dobrovoljno prijavio.

Čini mi se, ipak, da imam misiju, i da želim da vidim našeg silovatelja tamo gde mu je mesto.

Valja do tada preživeti.