Plastična kofa u habzburškom dvorcu 1

Korset (Corsage)
režija i scenario: Mari Krojcer
zemlja: Austrija/Nemačka/Luksemburg/Francuska, 2022.

Nakon što spasiš svet (When You Finish Saving the World)
režija i scenario: Džesi Ajzenberg
zemlja: SAD, 2022.

Sećam se, kada sam završio fakultet i počeo da se obrazujem, na red je došao i film „Ludvig“ Lukina Viskontija. Sve u tom četvorosatnom čudu me je duboko zanelo, ali ništa kao scena u kojoj carica Elizabeta dolazi u poslednju posetu svom rođaku Ludvigu Drugom. Davno je bilo, ali pretpostavljam da je u tom trenutku filma Ludvigova Bavarska već poluprisilno postala delom Nemačke, Vagner završio „Prsten Nibelunga“ i otišao napunjenih džepova, a sam Ludvig sveden na uništitelja državnih sredstava koji samo čeka da ga Bizmarkovi plaćeni lekari proglase ludim i uklone od donošenja svih odluka.

U „kjaroskuru“, Romi Šnajder, kao Elizabeta, se spušta do Ludvigovog pećinskog jezera i posmatra ga dok u mraku koji probijaju samo svetlosti malih baklji i belo perje labudova, plovi na gondoli, sa pogledom mrtvaca. Idealizam koji je doneo potpunu usamljenost, dvoje ljudi koji iz svih rođačkih i homoseksualnih razloga celog života ne mogu da ostvare međusobnu zaljubljenost, kraj ere sa Ludvigom kao poslednjim, uz to i romantičnim apsolutistom za kakve više nije bilo mesta u svetu industrijske revolucije (vojvoda Georg Drugi od Saks-Majnigena je, recimo, suočen sa istim problemom pronašao korisnu zanimaciju postavši prvi savremeni pozorišni reditelj)… Zašto da ne, reći ću da je to najtužnija filmska scena koju sam video, pobegavši za dlaku od izdaja iz filma „Pazi dinamit“ Serđa Leonea.

„Zabranjujem ti da se ubiješ u mom jezeru. To je moje jezero“, kaže Ludvig Elizabeti u ovogodišnjem filmu „Korset“ koji prati austrougarsku caricu od božića 1877. godine do jeseni 1878. Napunila je četrdeset godina, muž je hladan prema njenim seksualnim pokušajima „ručnog rada“, u retkim javnim pojavljivanjima glumi onesvešćivanje kako bi pobegla od procesija i pre nego što počnu. Ipak, zbog lepote, iskrenosti i liberalnih stavova (tim redom) je, poput princeze Dajane, voljena od strane podanika, više od bilo koga iz degenerisane dinastije Habzburga kojoj se brakom pripojila.

„Korset“ je prikladan film kako za gledaoce koji imaju puno informacija o istoriji Evrope u 19. veku, tako za inteligentnu ali još uvek ne previše obrazovanu omladinu. Nije loše, zbog punog emotivnog udarca, znati šta se na kraju desilo u Ludvigovom jezeru, ili kakvu je ulogu igrao korset iz naslova u poslednjih par sati Elizabetinog života.

Sa druge strane, rediteljka jasno – ali ne i previše jasno – kroz narativ sprovodi temu promene sveta koja ide brže nego što njegovi stanovnici to mogu intimno pratiti. Na primer, hodnik ispred caričine spavaće sobe je ogoljen od prethodne farbe pa „izgletovan“, da bi se oko polovine filma na podu hodnika pojavila plastična kofa sa takođe plastičnim portfišom. Istovremeno, lične slobode umiru plutajući u Ludvigovoj gondoli.

Elizabeta (Luksemburžanka Viki Krips, koja je do sada preživela i oproštajni film Danijela Dej Luisa, i povratničke pokušaje M. Najta Šjamalana), stoga, jeste junakinja u skladu sa svetom 2022. godine, gde umesto parne mašine koja zamenjuje ljudsku snagu, digitalno vrši genocid nad analognim, dok ljudska srž – ukoliko je, optimistično, dotična srž potreba za slobodom – biva sve ugroženija.

* * *

Pre nego što će američki glumac Džesi Ajzenberg izaći da se pokloni pred više hiljada gledalaca, u sklopu predstavljanja rediteljskog debija, voditeljka programa je pročitala njegovo ime i najavila niz inserata iz filmova u kojima je igrao. Pored mene su sedele tri petnaestogodišnjakinje sa engleskog govornog područja koje su, čim je kadar iz filma „Lignja i kit“ („The Squid and the Whale“; skoro remek-delo, inače) zamenjen prizorom iz Finčerove „Društvene mreže“, uskliknule „It’s that guy!“. Usledilo je vrištanje iz doba „bitlsmanije“, sve do kraja Ajzenbergovog obraćanja. Taj „fan pit“, gde se ne poznaje ime obožavanog objekta, govori štošta o današnjici u kojoj slika utamanjuje reč, da bi, dalje ka dnu piramide medijske moći, šokantna reč odnosila pobedu nad suštinski šokantnijom rečenicom složenom od umerenijih sastojaka.

Što je sve u organskoj vezi sa fabulom filma „Nakon što spasiš svet“, sastavljenog od raznovrsnih umetničko-intimnih uticaja u narativno prijemčivu, „sandensovsku“ celinu. U „Lignji i kitu“ roditelj (nikad bolji Džef Denijels) je bio liberalni tiranin čiji uticaj od detetove ličnosti stvara jadni simulakrum, do te mere da sam – ovo je pohvala – potpuno zaboravio da je Ajzenberg bio deo filma. Majka (Džulijen Mur) u „Nakon što spasiš svet“ je, pak, osoba u potpunosti posvećena Sigurnoj kući koju vodi i održava u finansijskom životu, odustavši od sina (Fin Volfhard), kantautora koji svake nedelje desetinama hiljada digitalnih pratilaca predstavlja novi muzički uradak (nakon čega mu oni uplaćuju bitkoine ili koje god sredstvo plaćanja bazirano na nulama i jedinicama). Obe egzistencije su bolno isprazne. Majka je poput politički korektnog automatona koji pomaže ljudima kada im je pomoć najpotrebnija, ali nije u stanju da ih zagrli i razmeni koju ljudsku reč. Sin je opsednut divljenjem koje dobija od zamrljanih lica na monitoru, i to za algoritamske pesme sa solipsistički osećajnim tekstovima. Što je najgore, majka i sin prate živote onog drugog dovoljno da bi imali materijal za vređanje kada dođe čas za svađu.

Budući da je film dramaturški pismen, u trenutku u kojem se uključujemo u događaje oba glavna junaka bivaju napadnuti od strane spoljašnjeg faktora koji ih goni ili ka propasti ili ka spasenju. Majka počinje da konspirativno vodi budućnost sina jedne štićenice iz Sigurne kuće, u svemu suprotnog njenom posrnulom izdanku. U isto vreme, sinu počinje da se sviđa politički angažovana vršnjakinja, te nespretno od majke zahteva teorijsku pomoć. „To znanje mora da dođe kao posledica rada. Ne mogu da ti dam nekoliko fraza kojima ćeš da se hvališeš“, viče majka, setivši se kako ga je nekada davno vodila sa sobom na sve proteste, i da je na plastičnoj girati izvodio aktivističke pesme. A onda se samo isključio.

Ajzenberg je stvorio didaktički rad o provaliji između javnog i privatnog, o hladnoći unutar vrednosti (majka) i emociji unutar bezvrednosti (sin), junački se oduprevši poenti nalik lepo uvezanom poklonu sa mašnicom. Ipak, njih dvoje stoje zajedno u poslednjem kadru. I ćute.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.