Izvozna istina 1

Kasno proleće 1962. godine, Novočerkask, dvadesetak kilometara od Rostova, u ranijem području delatnosti Donskih kozaka.

Četrdesetogodišnja Ljuda regionalni je partijski aparatčik, zadužena za privredna pitanja.

Otac njene osamnaestogodišnje ćerke Svetke poginuo je u Kurskoj bici, dok je ona Veliki otadžbinski rat provela takođe na frontu, kao bolničarka.

Ljuda veruje u sistem u čijoj je izgradnji učestvovala – u javnosti bez pogovora, dok privatno dozvoljava disonantne tonove progresivnoj ćerki i ocu koji je tokom revolucije menjao strane i video sve o čemu valja ćutati.

Društvo, pak, u vreme primicanja Hruščovljeve ere kraju, pokazuje znake kanibalizma.

Dok plate padaju, cene osnovnih namirnica rastu, uz tome prirodnu korupciju.

Na Ljudinom primeru vidimo kako život u takvim okolnostima praktično izgleda.

Dok se obični građani guraju u redovima gde dobijaju vesti o nestašicama, istaknuti članovi partije ulaze na zadnja vrata i snabdevaju se na poludozvoljen način, uz prijateljsku razmenu dobara (Ljuda prodavačici: „Nabavila sam dva para hulahopki, jedne su za tebe“).

I, onda, u fabrici lokomotiva izbija štrajk, radnici probijaju vojne blokade i dolaze pred zgradu gradskog komiteta.

Državni aparat je u šoku i partija, vojska i KGB prebacuju odgovornost jedni sa drugih, sve do trenutka kada će tihi momci u sivim odelima otvoriti snajpersku vatru na demonstrante i zvanično ubiti dvadeset i šest osoba – nezvanično, mnogo više.

Ljudina ćerka, zaposlena u fabrici, biće među nestalima, i naša junakinja će par dana nakon masakra (dramski gledano, drugu polovinu filma) provesti tragajući za tajnim grobnicama razmeštenim po grobljima okolnih sela.

Glavna glumica i rediteljeva supruga (peta, inače) Julija Visockaja rođena je u Novočerkasku, te u tome valja potražiti prvi, jednostavni razlog zašto bi priča privukla pažnju Andreja Končalovskog koji, budući da ima osamdeset i tri godine, neće imati još mnogo prilika da stavi svoj potpis na špicu igranog filma, naročito ne produkciono zahtevnog kao što je „Dragi drugovi“.

Ipak, ako se setimo četvorosatnog epa „Sibirijada“ iz 1979. godine, shvatićemo da je „Dragi drugovi“ upravo film kakav se od Končalovskog može očekivati.

Stisak od pre četiri decenije zamenjen je današnjim, srodno ideološki jednoumnim, mada više ideologiji nije moguće dati tačan naziv.

Kako god, vlastodršcima je neophodno da umetnicima daju priliku za rad (jer, bezbednije je da snimaju film nego da sede gladni i besposleni – dokon mozak je đavolje igralište) a ako rad rezultira nečim što preispituje istoriju nacije, to će se iskoristiti da bi se sumnjičavom zapadu prikazalo da cenzure, zapravo, nema, barem ne u tolikoj meri u kojoj bi moglo da je bude.

Končalovski će Zlatnu palmu za „Sibirijadu“ (zasluženu – radi se o čudesnom filmu) iskoristiti kao kartu za Ameriku u kojoj će provesti deset godina, svetu ostavivši „Pomahnitali voz“, „Marijine ljubavnike“, „Stidljive ljude“ (posebna preporuka – Tarkovski u močvarama Luizijane i krajnjem slovensko-kejdžunskom ludilu).

Zatim će biti oteran pred kraj snimanja filma „Tango i Keš“ (navodno, Stalone i on su bili raspoloženi za film koji se dešava u stvarnom svetu dok su producenti razmišljali drugačije) i doći će vreme za povratak u Jeljcinovu Rusiju.

Poput „Sibirijade“, „Dragi drugovi“ je, paradoksalno, disidentski film podržan od strane države – evropski festivalski hit na koncu odabran i da bude ruski kandidat za Oskara.

No, šta je u njemu subverzivno?

Zvanični ruski odnos prema sovjetskoj istoriji može se sublimirati u trenutak od pre dvadesetak godina kada brat Andreja Končalovskog Nikita Mihalkov nadgleda snimanje nove verzije himne (njihov otac je pisac originalnog teksta), insistirajući na obogaćivanju aranžmana crkvenim zvonima.

Dakle, pokušava se sa održanjem narativa o veličini nacije, dok se staroj melodiji dodaju detalji ugodni uhu novog vremena.

U tom kontekstu, istraživanje krajnjeg ekonomskog, institucionalnog, moralnog raspada koji se dešavao 1962. godine u suncem okupanim predelima pokraj Crnog mora u teoriji ne bi trebalo da bude poželjno.

Koliko god da je „Dragi drugovi“ prevashodno izvozni proizvod, može se zamisliti domaći gledalac kako kompleksno razmišlja dok posmatra pokolj radnog naroda nakon što je ustao protiv na prvi pogled moćne, a zapravo bedne i za sve osim vladanja nesposobne manjine.

Mogao bi taj gledalac da pomisli, „možda je ipak trebalo malo da izađem na ulicu i čujem šta taj Kasparov predlaže?“.

„Dragi drugovi“ su film o zatezanju do momenta pucanja, koji je to i sam.