Kad se fioke otvore

Kao posledica toga, šila i ostali smrtonosni ili oko-kopajući predmeti postaju igračke, kušaju se otrovi za bube i glodare, u najmanju ruku, pasoši se gube ili bivaju ukrašeni umetnošću krapinskog čoveka. Za takvo dete roditelji ponekad odvoje jednu dostupnu fioku i napune je bezopasnim predmetima dok na ostale stave katance.

Deca se, pretpostavljam, različito odnose prema toj prevari. Neka jednostavno uživaju u procesu otvaranja fioke kao takve i brljanju po istoj (dan je dugačak i mora se nekako ispuniti) bez obzira što posle nekog vremena momenat istraživanja prestaje da postoji. Neka druga osećaju izigranost i ne mogu da je podnesu te postepeno odustaju od pozorišne fioke. Na kraju, svaki tip će preći na neku drugu zabavu u kojem trenutku roditelji skidaju katance sa svih drugih fioka i stan ponovo postaje minsko polje sa nevidljivim crvenim zastavicama koje obeležavaju opasna mesta.

Kada se napravi švenk po sobi mogu se primetiti desetine predmeta zgodnih za maštovito ubijanje ili obogaljivanje, ali tako nešto više nikome ne pada na pamet. Decu je, zapravo, lakše odučiti od štetne navike nego odrasle. Ceo svet je pred njima, toliko podataka za učitavanje i radnji za učenje da je glupo zadržavati se na eksploatisanju jedne tačke u prostoru i vremenu. Odrasli, pak, kada dođu u određene godine, uglavnom više nisu zainteresovani za promenu ličnosti koju donosi učenje novih podataka i kada im podarite fioku za divljanje toliko će se sa njom zabavljati da će vremenom pomisliti da su jako bitni dok to rade. Da je, je li, ona njihov izbor i mesto koje su osvojili.

Vučićev verbalni festival kiča u Donjoj Gradini ili Vulinov već tradicionalni „konc-logor“ nastup Mathauzenu zapravo su dečja zabava bezopasnom fiokom. Roditelji, poslodavci iz Evropske unije, zaključali su im sve druge opasne fioke i više ih ni ne gledaju dok brljaju po gumenim loptama i plastičnim kašikama. Ne zanima ih, kao što će se većina roditelja dok su deca zabavljena nečim bezopasnim posvetiti svojim, stvarnim, problemima ili željama. Smešno je to, jer, humor često dolazi iz nesposobnosti lika da objektivno sagleda sebe, u isto vreme i tužno kako je nešto sasvim stvarno pretvoreno u scenografiju dečije pozorišne predstave.

U isto vreme, koliko god da je sada obezbeđeno moglo bi biti i opasno. Deca se ponekad, kada ih roditelji nakon što su uradila nešto ružno za kaznu pošalju u sobu, teše pomišlju „videćeš ti kada porastem“ koju zaborave čim se roditelj odljuti. Omiljena erotska fantazija srpskog običnog čoveka, ona o dalekom danu u budućnosti kada će se promeniti svetska podela moći i interesa nakon čega će potomci njegovih potomaka obući uniforme i učestvovati u ispravljanju svih današnjih istorijskih nepravdi mogla bi postati stvarnost. Jer, to dete, taj obični čovek, nije više dete. Odrastao je i ako odjednom primeti da je neko skinuo katance sa fioka, to neće proći pored njega jer ga zanimaju neke druge stvari. Ne, on samo o tome razmišlja, jer ništa drugo ne zna niti ga interesuje. No, sada, dok su fioke zaključane i deca se igraju jedino što može da nas užasava je pretvaranje nečeg tragičnog u đubre.

* * *

Džonatan Demi (1944 – 2017) bio je mašina za snimanje: igrani, dokumentarni i televizijski filmovi, epizode serija, snimljene pozorišne predstave… Načiniću nategnuto poređenje i reći da mi je prva asocijacija na Demija Fasbinder, koliko zbog opsesivne kompulzivnosti rada toliko zbog uživanja u igri sa đubretom koja, opet, dolazi iz potrebe za neprekidnim radom. Jer, ako niste preterano izbirljivi, morate prihvatiti da ćete često počinjati od nedovoljno dobre ideje koju ćete pokušati da iskoristite na način da vam se, nakon završenog dela, neće pričiniti kako ste bacili nekoliko meseci života.

Većina ljudi smatra da tokom istorije sveta nije snimljeno više od pet stotina filmova, živeći u uverenju da pripada kulturnoj eliti ako su gledali „Kad jaganjci utihnu“ u kojem je „Entoni Hopkins maestralno odglumeo“. No, kao pravi elitistički snob, pozabaviću se Demijevim radovima iz sedamdesetih, filmovima „Last Embrace“ („Poslednji zagrljaj“) i, prvim „Caged Heat“ („Vrelina u kavezu“). U „Poslednjem zagrljaju“ Roj Šajder igra tajnog agenta Herija Hanana kojem žena, takođe zaposlena u tajnoj službi, istina, kao sekretarica, gine nakon što ju je poveo na misiju u cilju boljeg prikrivanja (bračni par na letovanju). Herija, koji je nakon tog iskustva završio u sanatorijumu, naravno, proganjaju snovi kao posledica griže savesti. Ipak, nakon izlaska iz sanatorijuma, Heriju se čini da snovi nisu jedino što ga proganja. Na sastanku sa nadređenim (mladi Kristofer Voken koji uspeva da u nekoliko minuta upotrebi sve svoje glumačke manirizme – neočekivane pauze i gledanja u stranu sa otvorenim ustima) shvata da je škartiran kao oštećena roba nepotrebna službi. Uz to, neko mu i fizički radi o glavi, menjajući mu pilule za smirenje cijanidom i ostavljajući „gael hadam“ („krvni osvetnik“, na hebrejskom) poruke ispod ulaznih vrata. Pokvariću vam zadovoljstvo gledanja, ili olakšati eventualno praćenje ovo konfuznog filma, otkrićem da je Heri potomak pripadnika „Zvi migdal“ organizacije koja je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka lakoverne i očajne jevrejske devojke iz istočne Evrope mamila brakovima i poslovima u Severnoj i, uglavnom, Južnoj Americi, zapravo ih pretvarajući u belo roblje iz javnih kuća. Kao takav, nalazi se na osvetničkoj listi poremećene osobe koja je previše izučavala Stari zavet.

„Vrelina u kavezu“, jedan od filmova u produkciji Rodžera Kormana sa tematikom ženskog zatvora, ima mnogo linearniju priču. DŽeklin Braun, junakinja filma, uhapšena je u raciji trgovaca droge i osuđena na deset godina zatvora. Upravnica zatvora, igra je Barbara Stil, zvezda italijanskih horora iz šezdesetih, menopauzalna naočarka zakopčana do grla, u invalidskim kolicima (koliko samo političke nekorektnosti u jednom liku – sedamdesete su to) dozvoljava zatvorskom doktoru da eksperimentiše na zatvorenicama ubrizgavajući im serum za oslobađanje od nasilnih misli (da, kao u „Paklenoj pomorandži“). Naravno, iz jednog takvog zatvora mora se pobeći. I u „Poslednjem zagrljaju“ i u „Vrelini u kavezu“ Demi i njegov direktor fotografije Tak Fudžimoto (snimaće i „Jaganjce“) neobuzdano se igraju koristeći natureno im đubre samo kao okvir. Ceo „Poslednji zagrljaj“ je prenaglašeni hičkokovski san dok u „Vrelini u kavezu“, kako sam Demi kaže, „svaki lik ima svoju sekvencu sna“. Demi je, naime, suprotno slučajevima sa početka teksta, bebama koje žive u uverenju da su odrasli ljudi koje valja ozbiljno shvatati, celog života pokušavao da od đubreta napravi nešto lepo.