Ključevi za brave podteksta 1

Stoga, prvo kratki utisci o prihvatljivim ubicama vremena… „VFW“ (skraćenica za američku humanitarno-domoljubnu organizaciju „Veterans of Foreign Wars“) simbioza je „Napada na policijsku stanicu“ i „Ramba 2“ koja me podsetila na komentar Pola Šredera o poruci filma „Rolling Thunder“: „Ja sam napisao scenario o fašizmu a oni su onda napravili fašistički film“. „The Vast of Night“ je kritičarski hvaljen film sa početkom kao da ga je režirao Altman, zatim oteran da bi ga zamenio Spilberg, i to Spilberg kojem nije strano da pušta likove da u desetominutnom kadru pripovedaju o vanzemaljskim otmicama. Ipak, forma sveukupno jeste zanimljiva. Indonežanski „Impetigore“ (jer zemlja porekla valjda nije bila dovoljno egzotična pa je za svetsku distribuciju kao naslov smišljena složenica horor termina i kožne bolesti) je najveće razočaranje zato što je prvi čin najviše obećavao, da bi reditelj kako se radnja bližila kraju pokazao da ga ipak porodična drama zanima i kao početak i kao ishodište. Inače, film izgleda predivno, mada, pretpostavljam da Java svojom vlagom i zelenilom skoro da sama bira način oslikavanja (khm, isto važi i za Javanku u glavnoj ulozi). „Blood Vessel“ (dvoznačno: „Krvni sud“ ili „Krvavo plovilo“) je verovatno najzabavniji, takođe i značenjski najneambiciozniji, sa ukletim brodom, nacističkim tajnim društvima, mitskim bićima, sve od reditelja čiji su osnovni poziv specijalni efekti (i to oni pravi, vajarskog tipa). Zanatska kompetentnost izbija iz svakog kadra, skoro iz svake scene, što nije za zanemarivanje. A sada, tri filma sa motivima i temama za razmišljanje i nekoliko dana nakon gledanja…

We Summon the Darkness (Mi prizivamo tamu)

režija: Mark Mejers

scenario: Alan Treca

zemlja: SAD/VB/Kanada, 2019.

Reditelj je iskusan filmski radnik, ali potpuni početnik što se tiče horora. Scenaristi je, pak, film „Burying the Ex“ Džoa Dantea jedina stavka u biografiji a rekao bih da iz razgovora sa rediteljem remek-dela „Gremlini 2“ bivate promptno udaljeni ukoliko se na prvom skretanju izgubite u lavirintu treš, art i svakog drugog horora. Stoga, moglo bi se očekivati da smo u rukama nekoga ko poznaje i poštuje žanr. Tri devojke zaputile su se 1988. godine na hevi metal koncert negde u vukokresinama Indijane. Intimne su drugarice, svakako, mada nije lako utvrditi odakle. Kako prolongirana ekspozicija odmiče (nikad dosadna, budući da metalska supkultura deluje kao da je detaljno proživljena od strane nekoga iz užeg autorskog kruga) saznajemo da je jedna od njih iz imućne porodice, druga je vesele prirode i teško odredivog klasnog porekla, dok treću život nije milovao, uzimajući u obzir povučenost i stidljivo pominjanje odrastanja u domovima za decu bez roditelja. Dok dešifrujemo osobe za koje ćemo navijati, zabavljaju nas dve priče iz drugog sloja radnje. Neko, verovatno iz metalskog kružoka, koristi koncerte da bi pronalazio lakoverne i pivom anestezirane žrtve – ljudsku scenografiju satanističkih mizanscena koje ostavlja diljem američkog srednjeg zapada. Uporedo, televizijski propovednik (Džoni Noksvil koji proždire svaki kadar svog precizno doziranog pojavljivanja) vodi kampanju protiv đavolske muzike, napada na porodične vrednosti, omladine na udaru bezbožnika, itd. Setimo se, vreme je to kada su Frenk Zapa, Džon Denver i Di Snajder iz grupe „Twisted Sister“, u svetlom primeru udruživanja različitosti protiv za celo društvo pogubnog neprijatelja, verbalno trijumfovali nad dokonim suprugama američkih senatora (među njima i ženom Ala Gora), prvoborkinjama nekakve komisije osnovane da bi ograničila negativni uticaj popularne muzike. Akcenat je bio na hevi metalu mada su se na spisku problematičnih umetnika našle i Sindi Lauper, Madona, Šina Iston („otkud ona?“, rekli biste, ali izvodila je Prinsovu pesmu, a on ih je posebno žuljao)… Valja o tome razmišljati tokom gledanja pošto je „Mi prizivamo tamu“ sledeći u „Get Out“, „Us“, „Ready or Not“, „The Hunt“ nizu filmova koji se kroz horor bave društvenim bolestima, dostižući više umetničko-aktivističke domete od bezbednih istinitih priča zasutih još bezbednijim nagradama. Kad smo već kod toga, mesto za „Mi prizivamo tamu“ na mojoj listi dvadesetak filmova godine već sada nije pod znakom pitanja.

Ghosts of War (Duhovi rata)

režija i scenario: Erik Bres

zemlja: VB, 2019.

Godine 2004. Erik Bres bio je koautor filma „The Butterfly Effect“, sasečenog od strane kritičara a toliko gledanog da omogući dva nebioskopska nastavka koji su sa originalom imali vezu samo na osnovu naslova. Da li je Bres dovoljno zaradio da ne mora više da radi? Da li je bio voljan da nastavi ali nije umeo da igra onako kako se tražilo? Kako god, evo ga šesnaest godina kasnije sa britanskim filmom snimljenim u Bugarskoj o petočlanoj američkoj vojnoj jedinici koja dobija zadatak da nekoliko dana čuva zamak na severu Francuske, poslednje jeseni Drugog svetskog rata. Zamkom, očekivano, obitavaju entiteti iz ontološkog međuprostora i naši junaci uskoro će se boriti za svoje živote i zdrav razum, što je sve zanatski uslikano i ritmično složeno. Ali… Obratite pažnju tokom gledanja prve polovine filma na određene vremensko prostorne nelogičnosti koje će vas naterati da se zapitate prihvatio li se Bres tokom pisanja scenarija neke istorijske knjige ili barem kliknuo na „World War II in France“ stranicu Wikipedije. Zatim to zanemarite i nastavite da uživate u klasičnom „kuća duhova“ hororu, čekajući, ili se nadajući, vannormativnom razrešenju. Do tada, uživajte u ispravno odabranim glumcima koji uspevaju da vizuelno predstave jednu od usputnih tema scenarija – u ratu nema prijatelja, i tužni paradoks je da sa poznanicima upoznajete smrt koja nas više od ičega čini živima. Kritičari su, inače – skoro identično kao u slučaju Bresovog prvog filma – loše podesili nišanske sprave, hvaleći ono što je toliko očigledno da se ne mora pominjati a odmahujući glavom upravo na momente koji filmu daju smisao postojanja. A kakvi god da su, maštoviti su. I iz ko zna kog nebogobojažljivog razloga, deo baš tih momenata je Bili Zejn.

Relic (Relikvija)

režija: Natali Erika Džejms

scenario: Natali Erika Džejms, Kristijan Vajt

zemlja: Australija/SAD, 2020.

„Relikvija“ će se, za razliku od prethodna dva filma, naći na mnogim sveobuhvatnim godišnjim listama. S punim pravom, budući da se radi o debitantskom a zrelom delu koje – poput „Duhova rata“ i „Mi prizivamo tamu“ – kroz stručno građenu horor konstrukciju zapravo ganja i istražuje stvarne demone. „Relikvijin“ podtekst se nalazi u borbi sa duševnom bolešću predstavnice najstarije od tri generacije žena australijske porodice sa ćerkama jedinicama kao potomkinjama. Rediteljka je svesna rizičnosti igre, te daje jedva onoliko informacija koliko je potrebno kako film ne bi zalutao u slepe dramske ulice psihološkog eseja. Valja imati scenarističku petlju pa u filmu sa tri lika ne ulaziti u detalje životnih poziva, fakulteta koji se napuštaju pa nastavljaju, ne pominjati emotivne partnere, prateći u kontrolisanoj celini ispravan princip po kojem se za likove više vezujemo ako o njima znamo što manje. Gluma je od suštinske važnosti u datom procesu te valja posebno istaći tihe napore Bele Hitkout (nikakvo iznenađenje – videti pre vremena obustavljenu seriju „Strange Angel“), Emili Mortimer i, posebno, skoro osamdesetogodišnje Robin Nevin (obratiti pažnju na za bliske odnose ugnjetavajuće odsustvo delova ličnosti prilikom svake izgovorene replike).