Marijana ima dvadeset i četiri godine, živi u Šibeniku i radi kao laborant, „srećna što ima posao u struci“, kako kaže njena drugarica iz srednje škole koja čisti gastarbajterske kuće, hramove liberalno-kapitalističkog uspeha nastanjene ljudima samo tokom nekoliko letnjih nedelja. 

Marijanin dom, pak, hram je u sagledivoj budućnosti sasvim očekivanog gubljenja razuma. Majku, domaćicu, igra glumica imena Arijana Čulina, SFRJ gledaocima poznata kao Milijana iz „Đekne“. Oca, glavnog izvora prihoda te shodno tome i šefa i diktatora porodice igra dansko-hrvatski glumac Zlatko Burić, Milo iz „Pušera“ Nikolasa Vindinga Refna. Na kraju, tu je Marijanin trideset petogodišnji mentalno zaostali brat Zoran kojeg igra glumac imena Nikša Butijer, meni nepoznat (svakako ću ga upamtiti – radi se o veoma promišljenom, inteligentnom, a i dalje instinktivnom nastupu). Setite se D’Artanjanovog sluge Planšea iz Lesterovih „Musketara“ (Roj Kinier zvao se taj veliki britanski glumac/komičar koji je, inače, umro nakon pada sa konja tokom snimanja bespotrebnog „Povratka musketara“ što je dovelo i do kraja karijere Ričarda Lestera) i moći ćete da zamislite kako izgleda mentalno zaostali brat sa kojim glavna junakinja deli sobu. Marijanin život je depresivna „kuća – posao“ linija, bez ikakvog zadovoljstva, prijatelja ili želje za ljubavnim partnerom sve do trenutka kada otac doživi moždani udar i nastavi da postoji kao amorfna masa vezana za krevet koja jede kašu i obavlja nuždu u pelene. Tada, Marijana postaje bankomat, uz to, jedina razumna osoba u okruženju, što je činjenica koja izmiče majci i, naravno, bratu koji se ophode prema njoj kao da se ništa nije promenilo. Otac je i dalje tu, iako samo kao telo, što majku navodi da počne da uživa u životu, zanemaruje kuhinju, odlazi na plažu („Je l’ ti uopšte znaš plivat’?“, pita je Marijana)… Marijani (koja je dok god je očevo telo – ako ne i duh – prisutno, za majku i dalje poslušni porodični šraf) je, ipak, potpuno jasno da je jedina koja ima sposobnost za donošenje i ostvarivanje odluka.

Sad, u psihološkom pogledu, osobe sklone mazohističkom seksu često su one koje, tokom dana, poseduju kontrolu nad svetom – dakle, uspešni poslovni ljudi, sudije ili, kao što je slučaj sa Marijanom, osobe od kojih zavisi nečiji život. Marijana kreće tim putem ne birajući direktnu bol, vezivanje i bičevanje, već na površnom planu potčinjenu ulogu u grupnom seksu sa nepoznatim muškarcima. Nepoznatim? Šibenik je mali grad i takvo ponašanje vrlo brzo dovodi do osude, što je ugao gledanja na kojem bi mogao da se zaustavi neko ko film čita više kroz društvenu nego psihološku prizmu. Zapravo, mora se prići sa obe strane i valja reći da se prvi seks dogodi nakon sat i deset minuta filma – a film je predstavljen, plakatom i festivalskim sižeom, prevashodno iz tog ugla. Dakle, autorka je potrošila puno scena i filmskog vremena na uspostavljanje konteksta, toliko da, kada dođe do poente – a prvi tzv. „gengbeng“ u kojem je naoko potčinjena osoba zapravo dominantna jeste u isto vreme i tačka bez povratka koja bi trebalo da najavi rasplet i poenta filma – čini se da ne zna kuda bi u završnih pola sata odvela svoju junakinju, što možda nije ni loše jer to ni sama junakinja ne zna. Svakako da nesrećni muškarci nemaju pojma u kakvom su psihološkom mehanizmu upotrebljeni što ih čini najtužnijim pojavama u priči, toliko da nijedan od njih ne može biti unapređen u status lika. Na koncu, imamo dramaturški umereno neispravan film izuzetno zabavan za gledanje i tumačenje. Mora se naglasiti da humor spasava film u kojem mentalno zaostali brat nije ni u jednom trenutku karikatura kojoj se smejemo već limitirana, dečje egocentrična osoba u situacijama koje izazivaju smeh. Kao primer… Marijana, Zoran i majka sede za trpezarijskim stolom posle večere. Zoran majci kaže da mu donese sladoled. Majka poslušno prinese sladoled koji Marijana otme iz Zoranovih ruku i demonstrativno ga i brzo pojede. Zoran, gledajući je kao, je li, dete kojem ste uzeli sladoled, kaže, „Dabogda se udav’la“. Smešno je upravo zato što znamo da nije dozvoljeno smejati se mentalno zaostalim ljudima a, opet, situacija je potpuno psihološki utemeljena i stvarna te ne možemo da odolimo. Dodajte tome filmove DŽona Kasavetesa kao vizuelni uzor, da Marijanu ne igra glumica već devojka koju je rediteljka slučajno upoznala na plaži, elektro muziku, hipsterska drečava slova preko celog ekrana kojima se ispisuje naslov filma i dobijate savršeno pakovanje festivalskog hita. Trik koji reditelj mora da izvede je da ubedi sebe da sve te elemente ne uključuje kako bi napravio festivalski hit, već su oni autentični sled njegovog autorskog bića. Kada se taj krug i za publiku i za autora korisne samoobmane zatvori, ko ostaje da tvrdi da nisu?