Iako ne bez relativno ozbiljnih problema, često gubeći tačku iz koje pripoveda priču, koja bi, čini se, trebalo da bude sadašnje vreme (pa tako imamo opservacije kako sportski komentatori od pre 20 godina dižu tenziju prenosa kako bi sprečili gledaoce da promene kanal, ili da neko koristi određeni izraz zato što ga je čuo na Discovery kanalu, ima toga u tolikoj meri da zna ozbiljno da naruši iluziju; i ne, mađarska revolucija se nije dogodila 1958…) roman je dinamičan, smešan, tužan, često dosežući visine velikog prvog dela koje će kasnije teško biti nadmašeno. Što se tiče filma, za početak, problem novca… Jedan od najvažnijih aspekata priče je broj kuća kroz koje naša tri junaka protutnje, pakujući lične predmete u kutije i na trenutak i površno ulazeći u živote ljudi sa svih strana sveta. Pod prisilom ograničavajući radnju na jednu kuću (kuća Kralja Petra na Senjaku) rediteljka Andrijana Stojković ostaje bez elementa gubljenja osećaja za realnost glavnog junaka koji kroz roman prolazi kao kroz san, kao što cela njegova zemlja u zlokobnom magnovenju prolazi kroz velike istorijske procese započete padom Berlinskog zida. Dalje, postupak obraćanja likova u kameru, možda opravdan kada su u pitanju strane diplomate čije privremene domove nismo mogli videti, u slučaju glavnih junaka otkriva više scenarističku aljkavost nego ekonomsku nužnost. Što je najgore, selekcija informacija koje su prenete iz knjige (uz neke nepotrebne promene) krajnje je diskutabilna, te su likovi ostali nejasni, time lišavajući gledaoca bilo kakve empatijske povezanosti, a upravo je jedino rudarski rad na likovima mogao spasiti film. U knjizi prilično razrađeni američki ambasador i njegova žena (mogao bi da ga igra Majkl Marfi da je film snimljen pre desetak godina – mada slutim da rediteljka ne spada u sociopate koji još uvek znaju ko je taj čovek) pretvoreni su u Nemce i krajnje nedovršeni, pritom oduzimajući dragocene minute od glavnih likova. „What stays, what goes“ naslov je pesme koju peva glavni junak i zaista, mnogo bi toga moralo da ode iz scenarija filma. Šteta je prilična jer je „The Box“ mogao biti jedan od onih malih, pametnih filmova kakve nije sramota preporučiti prijateljima. U ovakvom obliku verovatno nije smeo ni da bude snimljen.

Glavna junakinja prvog dugometražnog filma Nemca Jana Šomburga „Iznad nas je samo nebo“ je profesorka francuskog jezika sa mužem na pragu nekakvog gotovo spektakularnog doktorata, žena koja, čini nam se, potpuno kontroliše svoj život. No, muž izvršava samoubistvo nakon kojeg, u sasvim umešno izvedenom trilerskom segmentu filma saznajemo kako njegova univerzitetska karijera nikada nije postojala, kako je sve oko njega bila laž dok je svoje dane provodio ko zna kako i ko zna gde. I tu nastaje sasvim neočekivani preokret koji film preusmerava sa polja trilerskih razotkrivanja koja bi zadovoljila jeftinu gledaočevu znatiželju na polje pokretanja filozofskih pitanja realnosti kakva zaista postoji i realnosti koju zamišljamo. Jer, Marta, nakon početnog šoka usled saznanja da je čovek njenog života bio jedno veliko ništa (a možda i nešto još gore) u drugoj polovini filma, ponašajući se krajnje manijakalno (u smislu da se nimalo ne vodi osećanjima drugih ljudi) ulazi u novu vezu, ovaj put sama izmišljajući ime i ličnost svog partnera, bez čekanja uskačući u nekakav fiktivni ustaljeni zajednički ritam, obezbeđujući se sopstvenim lažima od neke nepredviđene laži u budućnosti (srećom po nju pronalazi muškarca dovoljno neobičnog da pristane na bizarnu igru tog tipa). Najveći kvalitet filma je što, nesumnjivo opisujući događaje koji prelaze sa one strane začudnog, ni jednog trenutka ne ulazi u predele patološkog. Nesigurnost i laganje najbližih osoba oko suštinskih pitanja jedna su od pošasti ljudskih bića (a opet, zar ne bi sve bilo pomalo monotono kada bismo znali sve tajne nekoga s kim svakodnevno komuniciramo?). Ipak, iako naša junakinja na kraju, kroz krajnje nesvakidašnje metode dolazi do neke vrste smirenja i ostavljanja nerazrešene prošlosti iza sebe, zaista, ne pokušavajte ovo kod kuće…