Lustriranje Alana Smitija

Desio se, pa zatim potrajao, zastoj u razgovoru te smo umereno pažljivo već petnaestak minuta gledali večernji dnevnik RTS-a.

Kada su krenule, valjda, vesti iz sveta iz grla su mi same izašle reči: „Znaš šta, ovaj njihov dnevnik ništa ne valja“.

Izgled studija i voditelja/ke, redosled i forma priloga, glasovi izveštača… da li zato što sam koji dan ranije možda gledao dnevnik HRT-a ili tada još smrti opiruće B92, taj suštinski najvažniji proizvod javnog servisa delovao je kao mešavina najgorih strana prošlosti i buduće distopije.

Bio sam tridesetak godina mlad i već neko vreme živeo u zemlji u kojoj je ideološko-etički smisao ustupio mesto – mora se priznati, činilo se „manjezlim“ – koalicijama sa jagodinskim gangsterima opsednutim maloletnim crnkama sa ravnom, dugom kosom.

Za šta smo, navodno, saznali deceniju kasnije, ili je možda bilo šta što takve humanoidne pojave u tajnosti rade bilo manje bitno od desetina hiljada glasova koje uredno isporučuju na gomilu kada dođe vreme izbora.

Zatim smo se dnevnik RTS-a i ja ponovo rastali, da bismo se sastavili preksinoć, dana kada je po izbornom potencijalu najrelevantnija opoziciona grupacija predstavila svoje kandidate za najviše državne funkcije.

Prilično sam se zainatio da proverim stanje „medijskog pomaka“, izdržavši prvih sedam ili osam minuta Vođice i njegovog susreta sa evropskim posrednikom za Kosovo, pre nego što sam na kratko promenio kanal i odgledao par snuker poteza.

Kada sam se vratio, pojavila se zebnja: „Da li je prošao prilog? Prilično kratak, ali barem postavljen pri vrhu prioriteta“.

O krizi u Crnoj Gori razmatralo se četiri minuta, pa je došao red na kovid teme, uz trominutni prilog o problemima prilikom putovanja na zimovanje u zemlje EU, sa izjavama zabrinutih predstavnika turističkih organizacija.

U skupštinskom izveštaju, pak, gledali smo dva minuta članova Vladajuće kriminalne grupe (VKG) i njihovih objava o unapređenju izbornog procesa. Konačno, u 24. minutu dnevnika, došlo je vreme za The Prilog.

Objektivno najbitniji dnevni događaj – u redu, pomenuta dnevna aktivnost srpskog Vođice bila je, za razliku od većine uobičajenih, naoko smislena u svojoj besmislenosti, pa možda i zaslužuje uvertiru – dobio je trideset i tri sekunde, uključujući nekoliko početnih koje je ne samo glasom već i slikom zauzela spikerka iz studija.

No, dobro, pola minuta uopšte nije malo, ako se upotrebi na pravi način (sećam se kolege sa klase koji je rekao da u određenoj sceni njegovog scenarija junak neku pasivnu, nezanimljivu radnju obavlja pet sekundi, da bi mu profesor ukazao da je to jako dugo; „Probajte da brojite do pet“).

Vreme je, međutim, potrošeno tako što je spikerka čitala koje su sve stranke i organizacije podržale kandidate, a pošto ih je nemali broj, tek nekoliko sekundi je ostalo da se pomene kako je predsednički kandidat rekao da će se „zalagati za zdravu Srbiju“.

Ili već tako nešto, pošto sam veću koncentraciju posvetio slikama.

Stigli smo do segmenta analize koji otkriva orvelovsku perfidnost „javnog servisa“.

Naime, sve vreme u krupnom planu, i to u nizu kadrova, bili su predsednici partija, sa akcentom na dvojicu koji već godinama – i to obično uhvaćeni u trenutku vikanja, sa uznemirujuće razjapljenim čeljustima – krase naslovne stranice tabloida.

Kada je obavljena ta urednička naredba, radni narod iz montaže je morao da prikaže i četiri ili pet sekundi samih kandidata za predsednika, premijerku i gradonačelnika Beograda.

Oni su, za razliku od prethodnog dvojca, bili u totalu, sitni, nebitni i sa nerazaznajućim crtama lica, u trenucima kada je prilog – bilo je jasno po spikerkinom spuštanju tona – bio na izmaku.

Da rezimiramo: 33 sekunde u 24. od 38 minuta. Ah, da… ni kajron nije ublažio užas, vrteći druge, važnije vesti.

Kao urednice dnevnika na odjavnoj špici su navedene Mirjana Brajković i Milica Nedić, i jedan moj kontakt iz RTS-a mi je rekao/rekla (oprezno skrivanje pola u potpunosti pokazuje zdravstveno stanje društva) da ne može da sa sigurnošću tvrdi ko su te osobe.

Možda ne postoje, kao nekakvi Alani Smitiji (pseudonim koji je decenijama u Americi upotrebljavan kada reditelj ne želi da potpiše film), ili se radi o nebitnim igračicama isturenim u prvi plan od strane nekadašnjih urednika NIN-a i Vremena koji, možda, još uvek ovlašno poznaju koncept sramote?

Uputno za analizu, ni sam „prilog“ nije potpisan.

Ukoliko su stvarne, šta raditi jednog dana sa Mirjanom Brajković i Milicom Nedić?

Ovim pravcem razmišljanja činim glupu grešku, jer, da bi „jedan dan“ došao, Mirjana Brajković i Milica Nedić moraju ili ostati nekažnjene, ili ih valja prevariti da njihove akcije neće imati reakciju, te da će do penzije nastaviti da primaju državnu platu.

Na koncu, poljski skretničari iz prve polovine pete decenije prošlog veka nastavili su da „rade svoj posao“ godinama nakon što su uredno usmeravali kompozicije stočnih vagona napunjenih ljudskom marvom za klanje.

Dakle, izbori, a?

Kao što se da zaključiti iz teksta, suštinske nepravilnosti dešavaju se mnogo pre dana glasanja.

Svakako sam se prijavio da budem kontrolor, što mi nije prvi put da se zabavljam tom idejom – pre pet godina bio sam na obuci koju je Ne davimo Beograd organizovao u CZKD-u.

Nije to baš neki čin junaštva na opštini Stari grad, za razliku od, recimo, Sjenice gde svaki kontrolor dobija „Rambo kit“ a u šest ujutru, kada se mora biti na otvaranju izbornog mesta, četnici katkad izlaze iz šume pitajući: „Gotovo li je konačno ono sranje?“.

Ako neko ima ideju na koji bismo još način mogli da pobedimo Mirjanu Brajković, Milicu Nedić i sve ostale Alane Smitije, sad je vreme da to zadrži za sebe.