Mi i oni

„Ovo nije film“ prikazuje jedan dan u životu Džafara Panahija, iranskog reditelja pre nešto više od godinu dana optuženog za podrivanje države i u međuvremenu osuđenog na šest godina zatvora i dvadeset godina zabrane bavljenja bilo kojim oblikom filmske delatnosti. Film, preko granice prokrijumčaren na USB stiku (a ne mikrofilmu kao u stara dobra vremena Sovjetskog Saveza), prikazuje reditelja kako u svom (prilično prostranom i gotovo malograđanski uređenom) stanu obavlja svakodnevne, banalne delatnosti kao što su oblačenje, doručak, hranjenje kućnog ljubimca (vrlo simpatična iguana). No, negde između tih radnji umetne se razgovor sa advokatom tokom kojeg saznajemo da je glavni akter filma na nekoj vrsti privremene slobode te da je, bez obzira na sve apele i pravne smicalice koje se mogu preduzeti, zatvorska kazna gotovo neizbežna. Nakon toga u konspirativnu posetu mu dolazi kolega reditelj koji ga snima dok nam čita scenario i odigrava uvodne scene svog sledećeg filma koji, sva je prilika, neće biti realizovan u dogledno vreme. Panahi jasno ali ne previše patetično igra ulogu od strane represivnog režima mučenog umetnika, znajući da mu činjenice dovoljno idu u prilog i da bi svaka preterana emocija samo nanela štetu ovoj uslikanoj realnosti. Uz malo analize scena iz svojih filmova i jedan desetominutni razgovor sa studentom koji navodno menja svoju sestru, domara zgrade, a koji će iskusnom oku i previše ličiti na radnika službe državne bezbednosti, to bi bilo i sve od čega se sastoji ovaj sedamdeset petominutni, hm, vizuelni rad. Teško je oteti se utisku da Panahi perverzno uživa u svojoj nevolji, možda shvatajući da represivnom režimu može najviše da zahvali za svoju karijeru internacionalno priznatog umetnika. Jer, njegovi prvi filmovi otkrivaju autora koji je, kao i svi drugi iz svoje zemlje, uostalom, tokom studija najverovatnije gledao samo italijanski neorealizam, nešto od francuskog novog talasa, verovatno Tarkovskog, dok su se desetogodišnje šetanje po filmskim festivalima i velika DVD kolekcija pozitivno odrazili na njegovo filmsko znanje i rezultirali za sada poslednjim i najgledljivijim filmom „Ofsajd“ iz 2006. godine, o Irankama koje se prerušavaju u muškarce u pokušaju da prisustvuju fudbalskoj utakmici (na stadionima se psuje što je preopasno za osetljive ženske uši). Ako dopuštate malo sarkazma (nekoliko godina povremenog bežanja od uniformisanih i naoružanih slugu režima mi, jedno veliko možda, daje pravo za to), iako su pravim ljubiteljima filma idioti koji muče Panahija učinili neku vrstu nenamerne usluge (jedno vreme on neće mučiti nas, bez obzira na veliki stilski napredak), konačni pobednik ovog sukoba je potpuno jasan. Diktature se ruše; demokratije (ili, bolje, parlamentarni sistemi, jer teško da negde baš „narod vlada“) vas nerviraju i ne možete im ništa.

* * *

Putem od lošeg ka grđem dolazimo do danske „Crvene kapele“. Tridesetogodišnji Danac Mads Bruger pravi neku vrstu provokacije, ili možda, kako za svoje učešće u severnokorejskoj paradi u jednom trenutku kaže, post-moderne ironije, organizujući posetu konceptualnog komičarskog tandema Danaca korejskog porekla (od kojih je jedan spastičar, osoba sa posebnim potrebama po politički korektnoj definiciji). Tokom svoje avanture oni organizuju nastup u jednoj srednjoj školi, sreću se sa zamenikom ministra kulture, vođeni su od strane domaćina koje predvodi gotovo tragična gospođa Pak u posete spomenicima i drugim lokacijama koja obeležavaju slavni otpor imperijalizmu. Reditelj se svojim domaćinima predstavlja kao svesni intelektualac, komunista iz kapitalističke zemlje, u nameri da neometano istraži, koliko je to moguće, ličnosti ljudi sa kojima se sreće, uz konačnu, višu nameru da demaskira jedno potpuno pogrešno društveno uređenje, nimalo udaljeno od onog koje ženama zabranjuje da gledaju loptanje (iako je u jednom slučaju u pitanju religijsko a u drugom ideološko bezumlje). Međutim, nepostojećeg mu boga, kao da to svakom normalnom čoveku, i bez njegovih egzibicionističkih ludorija nije jasno. Opet, kada se setim nekih skorašnjih razgovora u kojima sam se susretao sa ljudima koji iskreno navijaju za poludelog Gadafija ne shvatajući da činjenica da vam se gade korporacije, CIA i, uošte, vrli novi svet u kome živimo ne znači da morate da se bezuslovno stavljate na stranu potpunih manijaka, kao i da, ako je doživeo tako varvarski kraj ne znači da je bio u pravu sve ove godine… Očigledno, većina ljudi mora da veruje u nešto i to je donekle ključ mog osećaja prljavosti koji sam imao tokom gledanja „Crvene palate“. Da li bi trebalo da se osećamo bolje u vezi sebe dok posmatramo ljude za koje, verovatno ispravno, smatramo kako su na nižim nivoima političkih, umetničkih, seksualnih i svih drugih shvatanja od nas, koji smo, navodno, jako pametni i slobodoumni. Ili bi, jednostavno, te ljude valjalo ostaviti na miru da uživaju u svojoj iluziji (mada je jedna od teza reditelja, takođe verovatno tačna, da je severnokorejska teatralna oduševljenost svojim vođom više proizvod straha nego iskrenosti). Ne znam. Znam samo da se uopšte nisam smejao a publika u sali DKC-a jeste. I nekako sam zbog toga više mrzeo njih nego gospođu Pak za koju reditelj primećuje da je engleski jezik naučila u vojsci te je zbog toga bolje prilagođen isleđivanu nego normalnom razgovoru.