Peljevinov roman, okvirno posmatrano, pričajući o Rusiji, zapravo celom svetu nakon kraha komunističke ideologije, i primeni marketinških koncepata u novim uslovima, ako se pogleda savremena literatura, ima jasne paralele sa „Borilačkim klubom“ (Čak Palahnjuk, na kraju krajeva, jeste Ukrajinac rođen u Americi), primerom uspešne filmske adaptacije, sprovedene sa potpunim razumevanjem suštinskih razlika dva medija. Glavni junak, još uvek mladi kopirajter, koji, poput bezimenog naratora „Borilačkog kluba“, teško da poseduje nešto što se naziva identitetom, odlazi daleko iza ivice nervnog sloma, izazvanog beznađem i nenalaženjem mesta u zajednici drugih ljudskih bića, bežeći tako daleko u ludilo da, recimo, suprotni pol (a i bilo koji drugi) prestaje da figurira kao polje interesa (dobro, glavni junak „Borilačkog kluba“ je u tu, a i neke druge zabavne svrhe, stvorio paralelnu verziju sebe). Zatim, hajde da to tako nazovemo, u oba romana prisutna kritika konzumerizma (mada je teško pristup do te mere pojednostaviti kada alternativa teško da je ponuđena). Ako osmotrimo istoriju ruske literature, kao veza se javlja, naravno, Bulgakov ali možda više „Petrograd“ Andreja Belog, sa temom takve potpune promene sveta da je prosta realnost jednostavno ne može izdržati (oživeli konjanik od bronze jedna je od najužasnijih slika u istoriji književnosti, barem onim delovima koje sam imao prilike da upoznam). Pa, šta je onda od svega toga stvorio Viktor Ginzburg, ruski reditelj školovan u Americi? Ubrzano, hronološko ređanje slika iz knjige, opsednutost digitalnim efektima (u „Paranoji u Las Vegasu“ svaki efekat je modeliran ljudskom rukom – znači može i tako, zar ne?), potpuno gubljenje ionako već dovoljno haotične priče romana čiji su, možda, najsvetliji momenti kratkotrajne epizode tokom kojih se naš junak iz sveta fantastike vraća u svet svakodnevice. Zatim, jedna od centralnih tački knjige, koju reditelj ne razume ili mu je nebitna, kritika je društva i naroda na koji najproduktivniji efekat imaju reklame koje direktno vređaju primaoca poruke (što će reći, mržnja prema samom sebi izaziva sreću koja se, u teoriji, želi izazvati reklamom). Konačno, ceo film je realizovan u neurotičnom ritmu novog ruskog komercijalnog filma koji, mešajući tehniku Holivuda sa pravoslavnim misticizmom stvara čudovište koje teško komunicira sa zapadnjačkim načinom razmišljanja, kojem, ipak, i mi pripadamo, ko god da smo (zapravo, to i jeste jedna od tema knjige, mada reditelj daleko da je namerno došao do te poente).

* * *

Nemački film „Zaustavljen na putu“ je minuciozni prikaz mučnog i sasvim dugotrajnog umiranja glavnog junaka izazvanog malignim tumorom na mozgu, te načina na koji se njegova porodica nosi sa tim apsolutnim užasom. Frank je četrdeset-i-nešto-godišnji pripadnik radničke klase i, kako tokom filma saznajemo, bivši, ne preterano nesvakidašnji hipik koji se, kako je nagovešteno tokom scene sa bivšom devojkom koja ga posećuje u poodmakloj fazi bolesti, uopšte nije oženio ljubavlju svog života. Taj element priče, uz činjenicu da se veći deo filma odvija u zimskim mesecima dodaje još i depresiju na već postojeći užas (mada, moglo bi se reći da je hladno i kišovito vreme mnogo mentalno bezopasnije za očajne ljude, jer, možda znate i sami, „kako je samo lepo napolju a moj život je…“, no da ne dolivam i ja ulje na vatru tokom misli za koji je zaslužno ovo optimistično delo). Mada, zapravo, ukoliko pitate reditelja, on će vam verovatno reći da njegov film i šalje optimističnu poruku, koja bi otprilike bila da ukoliko se smrt, kad je već očekivana, iznese na pravi način, oni koji ostaju da žive moći će to da urade bez konstantnog pogleda unazad i osećaja žaljenja. Ipak, možda je mogao da napiše esej na tu temu i ne muči nas svojim, zapravo, u okviru onoga što jeste, sasvim pristojnim, izuzetno čisto snimljenim i neprimetno glumljenim filmom.