Moćni sluga moći

Na od strane pristojnog sveta delimično bojkotovanom FEST-u prikazan je i film „Čovek iz senke“ (u originalu „Vice“, tj. „Porok“ – bukvalnim prevodom bi se izgubila asocijacija na poziciju potpredsednika SAD koju je glavni lik filma početkom XXI veka zauzimao). Dik Čejni, u filmu reditelja od čijeg sam prethodnog rada odustao nakon pola sata (a ovaj bih rado pogledao još jednom), prazna je osoba sklona alkoholu zbog čega će biti izbačen sa elitnog fakulteta i primoran da zarađuje vršeći fizičke poslove. Početkom šezdesetih godina prošlog veka, tokom postavljanja strujnih kablova, jedan od kolega doživljava otvoreni prelom noge nakon čega poslovođa izgovori: „Odvezite ga u grad i stavite mu pet dolara u džep. Nađite mi drugog čoveka za sutra“. Dok se radnici razilaze, Čejni bez saosećanja još par trenutaka posmatra jad čoveka koji leži na zemlji. Zašto bi i saosećao sa očiglednim gubitnikom liberalnog kapitalizma?

No, to je nedovoljno da bi ga nateralo da krene putem pobednika, za šta je zadužena verenica koja će ga postaviti pred ultimatum – ili ćeš se sabrati i učiniti nešto od sebe, ili odlazim („a ima puno muškaraca koji bi izlazili sa mnom“, najoštrija je igla zabodena u srce mladog Čejnija). Film u uvodnim minutima uspostavlja temu konkurencije koja razdvaja moćne od slabih i, bez iznenađenja, pošto je njegov glavni junak završio manje zahtevan fakultet i započeo uzdizanje od najmanjeg šrafa vašingtonske birokratije, narator izgovara: „Čejni je uvek bio kakav-takav učenik i osrednji sportista. Ali, sada, konačno, pronašao je svoj istinski životni poziv: biće posvećeni i ponizni sluga moći“. O kakvim oblicima moći govorimo? Nije li paradoksalno da čovek u bekstvu iz redova slabih pronađe svoje sanjano mesto upravo među slugama, makar to bilo na najvišem nivou pozicija u političkoj administraciji ili mestu direktora naftne korporacije „Halibarton“ tokom devedesetih?

Vratimo se u srpsku 2013. godinu i setimo se trenutka kada je Siniša Mali predstavljen kao novi prvi čovek Beograda. Bilo je to vreme uspavanosti, vreme kada se smatralo da će oprani, otrežnjeni i drugačije nazvani radikali biti od strane Evropske unije sputani u pokazivanju svoje prave prirode. I, tako, pojavi se mladolik tip, neupadljiv (od „upoznaš ga i posle pet minuta zaboraviš“ sorte) i ljudi kažu, „pa, dobro, koliko god da je, jasno, njihov čovek, on će da organizuje odnošenje đubreta i boriće se sa problemima gradskog prevoza a nas će ostaviti na miru da nastavimo svoje živote“.

Zatim počinju planovi za kule u obliku penisa tamo gde ljudi nisu glasali za njih (moglo bi se maliciozno posumnjati, upravo zato planirane na tom mestu), of-šor kompanije između kojih se vrti novac dok mu se ne izgube i poreklo i budućnost, o svemu tome razgalamljene pa ućutkane bivše supruge… Onda se probudimo, kasno, po običaju, i uzalud čitamo istraživačke tekstove o nepočinstvima u Agenciji za privatizaciju, fabrici vagona „Bratstvo“, dubokoj povezanosti sa krupnim kapitalom a samim tim i A. Vučićem i interesnom grupom oko istog (pa braća koja se druže, pa bitna uloga u proizvodnji Ane Brnabić kao još jednog sluge moći…). Preporučujem HBO seriju „Uspjeh“ u čijoj jednoj sceni glavni arhitekta „Zagreba na reci“ brani pred gradskom skupštinom svoj projekat, učeno i naizgled iskreno, nakon dugogodišnje ucenjenosti, namučenosti, povezanosti sa najgorim ološem u firmiranim odelima, čijeg samo jednog eksponenta imamo prilike da upoznamo.

Poenta je, Siniši Malom nema povratka sa mračne strane budući da je moćni sluga koji previše zna i od kojeg previše zavisi, te da se, s pravom, više plaši javnosti nevidljivih ljudi sa kojima decenijama sarađuje nego nekakve apstraktne zatvorske kazne. Što nas vraća na početak pasusa i prepravku stava: ko je, zapravo, tu čiji čovek?

Dik Čejni, potpredsednik SAD tokom vlasti Buša mlađeg, pripadnik je iste životinjske vrste, no, zemlja u kojoj se ostvario je veća pa samim tim i zločini. Kako god, princip je isti a učenje od najboljih obično donosi rezultate. Kada konačno dođe do mesta sa kojeg najbolje može da služi promilu najbogatijih kojem pripada, fokus grupe dobijaju suštinsku važnost.

Tako, da bi se umanjio porez na imanje (podsećam, jedna od osnovnih zvaničnih razlika između američkih demokrata i republikanaca je što prvi povećavaju poreze u potrazi za socijalnom državom dok ih drugi smanjuju da bi svako mogao da zarađuje onoliko koliko je sposoban) u javnost se pušta „buva“ da se radi o „porezu na smrt“; globalno zagrevanje postaje „klimatska promena“; u razgovoru sa petnaestak primeraka društva zaključuje se da će javnost progutati invaziju na Irak ukoliko bude dobro pripremljena lažima („Je l’ ta Al Kaida neka država, pa da ih bombardujemo?“, pita se jedna ljubiteljka serijala „Fast and Furious“)… „Čovek iz senke“ često je agresivno postmoderan, poput prikaza noći u kojoj Dik Čejni i njegova žena donose odluku o prihvatanju ponude Buša mlađeg, putem kitnjastih šekspirovskih dijaloga, da bi nakon reza usledila nihilistička replika iz stvarnosti, „Onda… ovaj… nastavljamo“. Nalik Malom, Vesiću, Vučiću, likovi „Čoveka iz senke“ agilni su mediokriteti bez ikakve ideologije osim maštovitog tumačenja zakona u cilju postizanja apsolutne moći, ukratko, dosadni ljudi, te u njihovom prikazu valja posegnuti za svim dramskim i post-dramskim oružjem.

Kažu da je snimljena i mjuzikl numera koja je, ispravno, izuzeta iz konačne verzije. Svu vrcavost na stranu, društvene posledice delovanja ljudi koji razmišljaju samo o posledicama na sopstvene putanje ka vrhovima moći previše su tužne.