, sam početak tokom kojeg vidimo bezlične ljude iz senke koji biraju upravo našeg junaka između nekoliko potencijalnih kandidata za povratak iz izgnanstva pokazuje nekakvu ideju autora da se šljašteće političke karikature tog tipa veštački proizvode kako bi skrenule pažnju sa zaista zlokobnih poslova moćnika koji upravljaju svime što nas okružuje. Pa dobro, iako su teorije zavere uvek zabavne, a i kod nas imamo slične slučajeve od kojih su neki bili i ministri, neki sada podržavaju vladu a sve zajedno je pre bliže istini da su proizvod političkih okolnosti nego nekog vrhunskog mitskog tajkuna ili tajne službe. Setimo se samo francuskog „Diskretnog heroja“ i načina na koji se u tom filmu izvrgavaju ruglu heroji pokreta otpora, ljudi koji su obavili svoju istorijsku ulogu nakon koje društvo više ne zna koju bi im političku funkcionalnost dodelilo osim da ih slavi i odaje im sladunjavu počast dok ih ne stigne biološki kraj. No, da ne širimo priču, „Štagodbilo“ je ne mnogo više od serije prenaglašenih postupaka potpuno amoralnog pojedinca (koji je pritom potpuno ubeđen da je u pravu – i to jeste ponekad veoma smešno). Usput, film veliki deo humora crpi iz dijaloških dvosmislenosti i, reklo bi se, neobrazovanosti glavnog junaka koja se ogleda u gramatičkim greškama koje pravi. Kažem, reklo bi se, pošto nam je film predstavljen u prevodu sa engleskog, tj. osoba koja je prevodila film na srpski ne govori italijanski, pa je, na primer, glavni junak koji se na italijanskom zove Kojigod sve vreme prevođen kao MekKojigod. Ukoliko rizikujete i prikazujete ovakav film onda barem morate da se potrudite da ga predstavite u najboljem svetlu. Ovako, rezultat je na granici potpunog užasa.

* * *

„Majmunice“ Šveđanke Lise Ašan nas već uvode na poznatu teritoriju na kakvu nas je navikao, recimo, beogradski Festival autorskog filma. Spor ritam, učena režija i kamera, teške teme koje zadiru u suštinu ljudske, u ovom slučaju je bolje reći, ženske seksualnosti. Uz to, film je dobio i jednu od nagrada De Nirovog festivala Tribeca te su time ispunjeni svi uslovi za njegovo uvrštavanje u takmičarski program. Pratimo dve priče, jednu, pretpubertetske devojčice, i drugu, njene sestre adolescentkinje. Pa, kako je tematika zaista već puno puta viđena, asocijacije na druge filmove, pretežno iz devedesetih godina prošlog veka, nešto su ka čemu obrazovani filmski gledalac može prvo da obrati pažnju. Devojčicina priča, njeni prvi dodiri sa seksualnošću, kroz obavezu nošenja gornjeg dela kupaćeg kostima na bazenu, kroz određena, u kontekstu ovog filma, nevina dodirivanja sa ocem koja neupućenom posmatraču mogu delovati prilično neprikladno, nose atmosferu odvratnosti sličnu, recimo, „Sreći“ Toda Solonza. Druga, priča njene sestre, kompleksnija je i zauzima dve trećine ovog osamdesetominutnog filma, a opet, sama po sebi ne bi bila dovoljna, bar ne u ovom, neraspričanom i svedenom obliku. Ema, povučena i disciplinovana i Kasandra, za mozgove muških tinejdžera privlačnija i samo na prvi pogled zločestija, prolaze put od konkurentkinja za mesto u akrobatskoj konjičko-gimnastičkoj trupi, preko posesivnog prijateljstva koje prerasta u gotovo ljubavni odnos. Zapravo, to i jeste ljubavna priča o onome što nas u drugoj osobi odbija i privlači, do trenutka kada poželimo da je uništimo, po atmosferi pomalo nalik jednostavnijem ali superiornijem britanskom „My Summer of Love“. Na tragu iskustava Emine sestre sa bazenskim dress code-om, može se ponovo ustvrditi da je mozak taj najopasniji seksualni organ, ali, avaj, već je sakriven unutar lobanje što mu oduzima očigledne aspekte zabranjenog voća. Ipak, sve ovo samo je razmišljanje na neke od tema koje se kriju unutar filma, ne preterano jasno istaknute od strane rediteljke koja je možda odgledala Begrmanovu „Personu“ previše puta, ili, pak, jednom, ali nije mogla da je izbaci iz misli. Ne možemo je preterano kriviti.