Dominantni utisak ostavlja razlika u atmosferi, energiji, konceptu između „Pacifika“ i njegovog monumentalnog prethodnika. Ratom u Zapadnoj Evropi, iako brutalnim, za emocije i dušu razornim, preovladavalo je osećanje smisla koje su učesnici imali. Jedan moćan protivnik morao je biti poražen u ime demokratije. Ako su postojale neke sumnje u razloge američkog učešća koje su obični ratnici osećali, one su u životu i u seriji raspršene otkrićem koncentracionih logora. Onespokojavajuća je činjenica da je neophodno saznati za masovno uništavanje ljudi kako bi se definitivno osudio jedan režim koji je nesumnjivo bio apsolutno pogrešan i nekih 12 godina ranije, kada je jedan novinar izgubio posao zato što je napisao ono što je mislio, ili kada je zatvoren prvi berlinski gej-klub. Kako god, serijom „Braća po oružju“ preovladava osećanje posla koji mora da se obavi. Glavni junak, poručnik Vinters, prilično je uznemirujuća pojava čoveka-mašine koji nema vremena za neke posebne introspekcije, već je njegov mozak zauzet odgovornošću prema poslu i životima svojih ljudi. Na neki način, sve je čisto. Uz to, serija je rađena prema knjizi koju je pisao autor koji nije bio učesnik samih događaja, pa, iako su sve ličnosti zaista postojale, prisutan je određeni odmak, određena hladnoća, koja doprinosi da se ideološka pozicioniranost serije može odrediti kao umerena desnica.

„Pacifik“ predstavlja suštu suprotnost. U jednom trenutku, sedeći nad dehumanizovanom gomilom leševa Japanaca izginulih u bezumnom jurišu, jedan momak kaže: „Njih 100 na nas 1200. Ili su neverovatno glupi ili su neverovatno hrabri“. Drugi odgovara: „…ili nas jednostavno jebeno mrze“. Rađen prema memoarima dvojice glavnih junaka, „Pacifik“ se oslanja na humanistički (ali ne i filozofski) aspekt rata, jer, zapravo, svaki drugi pristup borbama na Pacifiku teško da je moguć. Priroda je bila surova, protivnik ubeđen da pripada izabranom narodu, sa svešću da predaja predstavlja sramotu za porodicu. Osećaj besmisla bio je nešto sa čime se moralo svakoga dana nositi.

Potpuno pošteno u seriji je obrađen i rasistički odnos prema protivniku. Kada pogledamo američke propagandne plakate iz Drugog svetskog rata, japanski vojnik je često predstavljen kao nešto neljudsko, majmunoliko, sa čestim motivom silovanja bele žene od strane zveri. Odatle ne treba da nas čude zverstva koja su počinjena od strane vojske koja nastupa u ime slobodnog društva. U jednoj sceni serije ispred poljske kantine stoji nataknuta poluizgorela glava japanskog vojnika sa natpisom „nije pio vitamine…“. Takve i gore stvari su se dešavale, kako nam serija prikazuje, i od ljudi koji su tome svedočili a kasnije je očekivano da se vrate normalnom životu. Za razliku od povratnika iz Evrope koji su dočekani muzikom, zastavama i konfetama, momci sa Pacifika izlaze iz voza jedan po jedan, svaki u svoj provincijalni gradić, ne dočekani ni od koga, ostavljeni sami sebi. „Pacifik“ je često naporan za gledanje i zbog nedostatka likova za koje se možemo vezati. Jer, u životu nema filmskih junaka a momci čije sudbine pratimo bili su svedeni na preživljavanje, na određeni model ponašanja koji je zahtevao stalno pokazivanje čvrstine kako ne biste bili identifikovani kao slabić, kao neko ko se razlikuje (kao da je u mirnodopskoj realnosti mnogo drugačije…). Kao posledica toga, naši junaci često sliče grupi surovih mrtvaca koji hodaju, ne proživljavajući filmsku priču već seriju anegdota.

Valja nešto reći i o mitskom, u „Braći po oružju“ glorifikovanom ratnom prijateljstvu. Za razliku od romantične i neraskidive povezanosti između ljudi čiji su životi zavisili jedni od drugih, odnos glavnog junaka Judžina Sledža i njegovog kolege za minobacačem poseduje više od jedne dimenzije i postepeno postaje dramska okosnica serije. Naime, Meriel Šelton apolutni je anti-junak. On kopa bajonetom zlato iz zuba mrtvih Japanaca, ponižava prestrašene sveže regrute, konačno, potpuno je otvoren prema mračnoj strani ljudske prirode. No, kako vreme prolazi, naš u početku nevini „čovek po sredini“ približava se kolegi iz rova, koji mu postaje nešto nalik prijatelju. Jednostavno, u takvim okolnostima, moralne ograde prestaju da važe, pa, iako je Judžin teškom mukom zadržao svoju dušu (naravno, kroz vođenje dnevnika – umetnost, rečju), stvari koje je Meriel radio prestale su da mu budu nepojmljive. Meriel Šelton je bio pravi čovek na pravom mestu, učestvujući u stvaranju slobodnog, parlamentarnog sveta u kome danas živimo. I tako je moralo biti. Tako da, kada plaćamo stvari kreditnom karticom, možda bi trebalo da ponekad pomislimo na spržene glave ponosno nataknute na kupole tenkova. To će nas možda naterati da te komade plastike poštujemo više, ili da ih preziremo do srži, kao deo čovečanstva koje je spaseno nečim tako pogrešnim kao što je atomska bomba.