„Trebalo bi da je ispod toga gola ali kladim se da ima nešto na sebi“, kaže otac. Vara nas, znači. Prodaje nam priču u koju je bolje da poverujemo jer, u suprotnom, čemu sve? Kada zamišljam tu situaciju pred očima mi nije otac Sema Šeparda, kako god da je izgledao, već Hari Din Stenton koji igra oca Sema Šeparda. Dakle, autor me je prevario i poverovao sam u njegovu sliku na najbolji način, prevodeći je preko granice koja deli stvarnost od istinite laži.

Šepard je gonio sličnu temu koja je opsedala velike američke dramske pisce dvadesetog veka koji su mu prethodili, sukob psihopatološke porodične istine i iluzije sna o sreći, vezu između intimnog i kolektivnog iskustva. Naravno, to je zanimalo i hiljade drugih mladih dramaturga, no, Šepard je pronašao svoj stil. NJegovi likovi laprdaju o banalnostima, drugi likovi na sceni ih ne čuju dobro, zatim pomenute banalnosti bivaju ponovljene malo detaljnije što ih suštinski menja. O banalnostima pričaju zato što ne žele da iznesu srž problema koji datu porodicu muče – inceste, čedomorstva, nestajanja u ludilu… Kada dođe trenutak za ispovesti, ne veruje im se ili ih se ne sluša. Robert Altman je izveo savršeni trik u ekranizaciji drame „Ludi od ljubavi“. U, uslovno rečeno, trećem činu (uslovno, jer drama počinje didaskalijom kojom se naređuje reditelju i glumcima da se mora izvoditi „nemilosrdno i bez pauze“) ukleti ljubavnici i duh oca iznose (kao da nas je ceo Šekspirov univerzum ponovo posetio, ovaj put noseći mamuze i jeftinu maskaru), na rašomonski način, svoje verzije zajedničke istorije. Njih, likove, zanima suština odnosa: ko je koga napustio?; šta je bilo uzrok a šta posledica?; najvažnije a neizrečeno, ko je kriv za sve? Altman oslikava ispovesti pretvarajući ih u niz malih laži. Na primer, kada Mej kaže, „majka i ja smo koračale držeći se čvrsto za ruke“ kadar prikazuje majku koja hoda nekoliko koraka ispred ćerke. Na taj način, drama ne samo da je izvedena iz pozorišta u eksterijer i na površnom nivou postala film već joj je dodat još jedan sloj – sve je nepouzdano, kako celina tako i detalji. Gde je, onda, istina? Istina je u apsolutnom koje, kako kaže Pol Bouls kada razmatra napore postavljene pred putnika koji namerava da istraži srce Sahare, nema cenu.

Upravo zato što je i sam bio tragač za apsolutnim nije moglo biti boljeg čoveka od Šeparda za lik Čaka Jegera u filmu „Put u kosmos“ (u originalu „The Right Stuff“ – „dobar materijal“) Filipa Kaufmana. Čak Jeger je bio pilot lovačkih aviona iz Drugog sv. rata, jedan od retkih koji su u jednom danu oborili pet ili više neprijateljskih aviona (istina, u slučaju Jegerovog poduhvata dvojica su su se samo-oborili – nemački pilot je, shvativši da mu se smrt zakačila za rep, naglo skrenuo i udario drugi nemački avion – Jeger tvrdi da su obojica uspeli da iskoče padobranom, izgleda da mu je to bilo bitno). Nakon rata, 1947. godine, bio je prvi čovek koji je leteo brže od zvuka. Zaista prvi? Meseršmit „Me 262“ leteo je, u poniranju, brže od 340 metara u sekundi, no, istoriju pišu pobednici. Jeger je toga bio sasvim svestan napisavši u svojoj autobiografiji da je kada je na brifingu pred misiju čuo naređenje „pucajte na sve što se na zemlji miče“ pilotu do sebe šapnuo, „ako ćemo da radimo ovakve stvari, bolje bi nam bilo da na kraju budemo na pobedničkoj strani“. Svakodnevica je laž, ispunjena prljavošću, zadatim i izvršenim, takmičenjem sa drugim umesto sa samim sobom. Sa druge strane, brzina od jednog maha je stvarna. Šepard i Jeger bili su slični, deca odrasla na farmi (Šepardov otac je takođe bio pilot u ratu) i obojica su bili voljno potčinjeni traganju, jedan „zvezdanom nebu nada mnom“, drugi „moralnom zakonu u meni“, kao da se te dve teritorije mogu odvojiti. Očekivano, kada je reditelj Kaufman dobio od producenata odobren scenario za ekranizaciju knjige Toma Vulfa, iz istog je bio odstranjen Jeger, jer, kakve veze ima pilot koji sam obara brzinu zvuka sa astronautima koji će desetak godina kasnije osvajati stratosferu? Vratio ga je i film je, osim što će trajati preko tri sata, dobio osnovni sukob. Do đavola, Jeger je priča, on je pojedinac, tip koji padne sa konja i slomi rebra dan pre nego što će izazvati pucanje zvuka i kaže krišom kolegi pilotu da mu nabavi neko drvo (biće to pretesterisana drška metle) kojim će da, zdravom rukom, zatvori poklopac kokpita. Vlasti – one koji obezbeđuju avion, pistu i njegovu skromnu platu – neće obavestiti da mu ne bi uskratili priliku da dotakne apsolutno. Astronauti su, pak, deo velikog poduhvata koji ne bi postojao da nije bilo državne želje za ostvarivanjem dominacije nad svime materijalnim, uključujući i svemir. „Alan Šepard je prvi slobodan čovek u svemiru“, kaže PR osoba projekta „Merkuri“. Gagarin, je li, nije. I, onda, dok teksaški biznismeni, odavno nedostojni kaubojskih šešira koje nose, svojim znojavim, debelim šakama čestitaju astronautima za poduhvat koji su izveli u ime najbolje nacije na svetu, Kaufman, još jedan tragač, tu sramotu čoveka paralelno montira sa Jegerovim pokušajem obaranja visinskog rekorda u mlaznom avionu. On je, opet, sam. Čovek, jači od mašine, odustaje tek kada mašina počne da se raspada. Onda, imamo vestern scenu. Sem Šepard, krvavog lica, hoda pustinjom noseći svoj padobran. Spasilačka ekipa ga traži. Primete figuru na horizontu. „Da li je to čovek?“, pita jedan. „Mož’ se kladiš da jeste“, drugi odgovara. Eto, i pored „Pokopanog deteta“, „Ludih od ljubavi“, „Pariz, Teksasa“… to je prva slika koja mi se stvori kada pomislim na Sema Šeparda. On nije bio, podražavajući Čaka Jegera, tek izvođač glumačkih radova već neko ko potpuno razume čoveka koji pokušava, pada, ustaje, čoveka čiju ruku neće dotaći nijedna debela i znojava šaka. Inače, Čak Jeger, taj neuništivi gad, i dalje je živ. Nije tako lako ubiti Čoveka.