Na taj način, gledaoce je ostavio bez političkog konteksta događaja. Ne, nastradali mladi ljudi su bili tu i da bi se zabavljali, ali sa drugačijim osnovnim pobudama, budući da se radilo o kampu omladinskog ogranka Norveške stranke rada. Da dosađujem još malo…

U Norveškoj se već decenijama na vlasti smenjuju narečena Stranka rada i Konzervativna stranka sa Strankom progresa kao nekakvim norveškim SPS-om, koji uskače po potrebi kada valja oformiti postizbornu koaliciju. No, za razliku od srpskog, norveški SPS ima ideologiju i radi se o libertarijanstvu, smanjivanju poreza i osnaživanju građaninove odgovornosti za samog sebe i svoju porodicu (očekivano, posle dugogodišnjeg snebivanja, nedavno su se izjasnili kao protivnici Evropske unije). U vreme masakra, na snazi je bila vlast koalicije levice i centra, a ubica je, sasvim racionalno, usmerio svoj bes prema budućim vinovnicima daljeg gubljenja nacionalnog identiteta. Uz to, sigurno nezadovoljan sveukupnim ideološkim nejasnoćama koje do izražaja najviše dolaze u nedeljama kada valja oformiti vladu kako bi benzin nastavio da teče, hleb stizao u pekare i staze za skijaško trčanje neko nastavio da održava.

Film o masakru na Uteji mogao bi (mislim da bi i morao) biti sveobuhvatan, sa nekoliko nijansiranih likova, uključujući i samog masovnog ubicu kojem bismo, nevoljno, morali dati poznatost za kojom je žudeo, što bi bila žrtva vredna priče. Ipak, pedesetosmogodišnji reditelj Pope (čovek za ozbiljne zadatke – prethodni film tiče se ponašanja kralja Hakana Sedmog tokom nemačkog osvajanja Norveške u proleće 1940, dok u filmu iz 2013. igra Žilijet Binoš) odlučio se (ili je samo pratio zadatak, mada su scenaristi ljudi manje filmske težine – glumica kojoj je „Uteja“ prvi scenario i jedan televizijski zanatlija) za direktan pristup subjektivnog praćenja događaja kroz jednog, ničim izuzetnog protagonistu.

Dakle, u devedesetominutnom kadru (moguće je da nije bilo digitalnog varanja u montaži) pratimo šesnaestogodišnju Kaju, na ostrvu sa sestrom Emili i u prvih nekoliko minuta dobijamo, u sceni trivijalne sestrinske svađe, diskretnu informaciju da je Kaja tu iz idejnih razloga, dok je Emili „došla sa sestrom“ bez nekih dubljih pobuda. Onda, u kamp putem mobilnih telefona stižu nejasne vesti o eksploziji u Oslu. Ubica je pre dolaska na ostrvo u blizini kancelarije predsednika vlade detonirao kombi-bombu ubivši osmoro ljudi što, opet, otvara kratkotrajni scenaristički prostor za uspostavljanje likova kroz njihove različitosti u poreklu i mišljenju.

Scenaristi to izvode uspešno, ukoliko imate predznanje o događaju, a publika na Paliću, videli smo, u potpunosti je u tom pogledu prepuštena sebi. Naime, okuplja se nekoliko likova: naša junakinja, Šveđanin bliskoistočnog porekla, jedan plavokosi budući evropski lider, jedan dugokosi alternativac… Crnomanjasti momak zabrinut je da će odmah krenuti antimuslimanska paranoja što nailazi na opšte neodobravanje mladih laburista i zajedničku želju za izbegavanjem osetljivih tema razgovora.

Na to plavušan izgovori: „Hajde da diskutujemo, zbog toga smo ovde“. Ima tu, naravno, klinaca koji su došli na malo zezanja (kosijaner će, kada bežanje od smrti uzme maha, reći: „Nije ni trebalo da budem ovde. Ja sam došao da muvam ribe.“), ali ima i budućih ozbiljnih igrača, onih što tolerišu stabilokratije u zemljama treće Evrope i smeškajući se rukuju sa pripitomljenim nacistima duhovno istim kao što je ubica sa Uteje (sa tom razlikom što je on bio iskren do kraja, spreman da se žrtvuje za svoju ideju).

Zatim, počinje pucnjava i borba za život tokom koje nema mesta za geopolitičke rasprave i ostaje nam da pratimo Kaju (usput, ukoliko se istinski radi o filmu iz jednog kadra, čak i ako smo prevareni sa nekoliko dvadesetominutnih kadrova, glumica imena Andrea Berncen izdržala je ogroman fizički napor) u njenom bežanju od smrti i tome paralelnoj potrazi za sestrom.

Ostaje nam pitanje, ukoliko prikazuje nasilje bez objašnjavanja razloga, da li je „Uteja, 22. jul“ eksploatacijski film? Negde na sredini filma, prisustvujemo desetominutnoj sceni umiranja kada Kaja, bežeći i tragajući, nabasa na jednu pogođenu devojku. Ubica je, inače, koristio rasprskavajuću municiju, zbog efikasnosti a i zato što su njegove mete zaslužile što više bola – tokom akcije vikao je, navodno, „Marksisti, sada ćete umreti!“ (svega toga nema u filmu, osim što je jasno da devojka nije pogođena običnim metkom). I, ona umire, sporo, usne joj postaju plave dok je majka zove telefonom (reditelj okreće kameru ka ekranu telefona na kojem je slika majke – pristojne žene kojoj je drago što njeno dete želi da svet u kojem živimo načini pravednijim).

Ima u tome nečeg pogrešnog, možda baš zbog svedeno prikazanog konteksta i čini mi se da bi uspešan film o ovom konkretnom događaju svoju dramaturgiju postavio tako da je moguće pomisliti kako je ubica, na izopačen način, u pravu. Moramo pomenuti, posebno za obožavatelje G. Principa, da je jedna od žrtvi napada trebalo da bude i laburistička premijerka Norveške iz devedesetih koja je tog jutra na ostrvu održala opušten razgovor sa podmlatkom svoje stranke. Ali, otišla je pre nego što se ubica iskrcao na ostrvo što su sve odlični podaci koji se nisu našli u filmu, a mogli su, u tih desetak uvodnih dijaloških minuta. Ipak, kao što se to ponekad govori u odbranu loših filmova, „Uteja, 22. jul“ dobar je pokretač razgovora dok za širu analizu događaja možda valja sačekati Netfliks film Pola Gringrasa koji će se pojaviti krajem godine i u kojem ubicu igra ne statista već glumac, i to dobar (još ostaje da se nadamo da će film, kada u njemu već igraju Norvežani, biti na norveškom jeziku). Ne može se praviti „Teksaški masakr motornom testerom“ bez Kožnog lica.