„- Imao sam srčani udar pre par godina. Doktor mi je savetovao da ne igram više šah. Suviše se uzbudim.

– Od šaha?

– Ako igraš ozbiljno, može da bude vrlo uzbudljivo.“

„Jakuza“, 1974.

Pre toga, izveštaj sa Festivala autorskog filma na Drugom programu radio Beograda, stanici koja je postala prvi izbor u kolima (dočim se u kući radio sluša sve manje) zahvaljujući nestanku konkurencije. Dešavaju se takve stvari. Recimo, teško da bi danas ceo svet (tj. pet procenata stanovnika planete koji se zanimaju za kulturu) znao za DŽudi Denč – koliko god da je sjajna – da Glenda Džekson nije pre trideset godina počela da se bavi politikom. U svakom slučaju, kritičarka Radija Beograd 2 čitala je svoj pismeni zadatak na temu dva festivalska filma. Počelo je francuskim filmom, „plodnim scenaristom Žan-Klodom Karijerom“, „godarovskom formom“ (mada je film pre romerovski ako ćemo – čega jesam ljubitelj – od imena da pravimo prideve, ali ajd’ sad), uspostavio se tu i „svojevrsni menage a trois između oca, ćerke i očeve mlade ljubavnice“, pohvaljena je crno-bela kamera koja „otkriva svaku poru junakinjinog lica“… Zatim, prešlo se na kirgistanski film čija je recenzija počela opaskom da je „najegzotičnija kinematografija koja nam se predstavila na festivalu svakako kirgistanska“, nakon čega sam izgubio interes budući da kirgistanski film, o – kako kaže zvanični siže – žitelju stepe koji ima gluvonemu ženu i unutrašnju potrebu da oslobađa trkačke konje (siguran sam da se radi o bukvalnom oslobađanju trkačkih konja a ne o nekoj azijskoj seksualnoj perverziji za koju nisam čuo) nekim čudom nisam gledao.

Moguće je da tekst između navodnika nije u potpunosti verodostojan ali svakako mi je nakon uvodnih par rečenica privukao pažnju jer sam shvatio da ću provesti neposrednu budućnost vožnje kolima slušajući Ništa. Radi se, je li, o umešnom obrtanju nekoliko desetina reči i termina u cilju ispunjavanja nekoliko minuta radijskog vremena. Kome su takve kritike/recenzije/pismeni zadaci za peticu namenjeni? Devedeset pet procenata stanovništva nije osposobljeno pa samim tim ni zainteresovano za bavljenje dotičnom tematikom. Kako kaže skeč „Letećeg cirkusa“, „istraživanje je pokazalo da devet od deset britanskih domaćica ne može da utvrdi razliku između putera i mrtve krabe“. Dakle, Drugi program Radio Beograda namenjen je manjini manjine i takav je slučaj svuda kada se radi o sadržajima koji se bave, hajde da snobovski kažemo, visokom kulturom. Šta ta manjina traži? Da li želi da, slušajući višesložne reči unutar složenih rečenica, za sebe iznova potvrđuje svoj obrazovno-elitni status? Ili tu ima i ljudi koji su ipak i dalje zainteresovani za dramski sukob, tj. voleli bi da ih tih par minuta čitanja teksta uzbudi? Kako se taj sukob postiže? Recimo da je, u prvom slučaju, film protagonista, onaj koji nešto želi. Kritičar je, dakle, negativac, onaj koji mu smeta, i njihova borba podeljena je – poput dramskog dela – na tri čina koji vode do razrešenja i nečije smrti. Ali, ko je neprijatelj u drugom slučaju, kada se kritičar slaže sa autorom? Zapravo, tada imamo politički nekorektan vestern sa indijancima kao spoljašnjom pretnjom ili nižu dramsku formu filma katastrofe. U slučaju filmske kritike, taj tajfun ili najezda skakavaca je društvo, ili neka društvena pojava protiv koje su autor i kritičar zajedno ustali. Jer, neprijatelja mora biti inače će tekst o filmu, poput filma, biti dosadan.

Negde na polovini „Jakuze“ Sidnija Polaka, mnogo ranije nego što bi bilo školski tačno (a opet, u verovatno nenamernom skladu sa japanskom dramsko-estetskom aritmijom), uspostavljen je kraj drugog čina, tzv. tačka bez povratka. Mičamu, koji se dvoumi da li da nastavi svoje bavljenje u svetu japanskog podzemlja ili da se vrati kući, jedan sagovornik kaže „ako ne osećate da imate obavezu, onda je nemate“. Naravno da oseća da je ima i od tog trenutka mora se ići do kraja. Ako pisac teksta, bio on u pravu ili ne, ne oseća obavezu da napadne neprijatelja protiv kojeg se valja boriti, ako je u stanju, kako uvodni citat kaže, da igra šah tako da nije u opasnosti da između dva micanja figure dobije infarkt, onda, čemu sve to? Jer, visoka kultura ne bi trebalo da bude azil za idiote već jedinica – što bi rekao Alehandro Hodorovski – duhovnih ratnika koji ne razmišljaju ni trenutak da li će krenuti u samoubilačku misiju.