Odnos bez dijagnoze

Obično na festivalima izbegavam Q&A sesije nakon filma, kao i čitanje ili gledanje intervjua autora plašeći se da će hrpa naknadnih podataka kontaminirati gledalački utisak. No, ovaj put mi đavo nije dao mira – ili se radi o znaku da je film ostavio određena pitanja bez odgovora – te sam sada primoran da tekst o filmu „Nada“ započnem biografijom autorke. Norvežanki Mariji Sedal je, nakon što je završila svoj debitantski film 2010. godine, dijagnoziran tumor koji bi joj, u slučaju da operacija ne uspe, nakon tri meseca okončao život. Sedal veli da joj od tog trenutka umetnost nije previše padala na pamet a iskustvo je, očekivano, bilo toliko sveprožimajuće da je preneto u igranu formu njenog sledećeg filma, skoro celu deceniju kasnije. Usput, valja primetiti da se Sedal odlučila za filmski poziv dok je kao dvadesetogodišnjakinja studirala književnost u Meksiku, te da se radnja njenog prvog filma odvija na Trinidadu – dakle, radi se o avanturističkom duhu, još osetljivijem na šok povlačenja ručne kočnice od nekoga ko i zdrav uglavnom provodi vreme mirujući, fizički i mentalno.

Anja (Andrea Brajn Hovig), autorkina igrana emanacija, plesna je koreografkinja koja upravo u Amsterdamu doživljava prvo međunarodno umetničko iskustvo. Kada se vrati u Oslo, čeka je haotični dom u kojem žive muž Tomas (Stelan Skarsgard), troje zajedničke dece i još troje njegove iz prvog braka, te otac, ostareli intelektualac. U tom ludilu glasova i pokreta lako se izbegavaju teške teme i uništavajuće svađe, što je možda i bolje, jer prvi tihi razgovor bračnog para otkriva naznake problematičnog odnosa. Muž je, naime, pozorišni producent, i kada mu Anja kaže da je njena plesna predstava dobila par kratkih i pozitivnih kritika, on odgovori, „nije kao u pozorištu – dugačko i surovo“. Zatim, otkriće smrtonosne bolesti, sa pozitivnim izgledima bliskim čudu, prekriva sitne umetničke čarke i bračnom paru sledi duboka analiza zdravlja odnosa, budući da su Anjini zdravstveni izgledi skoro izvesni.

Jedan digresivni pasus iz ugla srpskog gledaoca… Film počinje na badnje veče i završava se 2. januara. To znači da su se snimanje magnetnom rezonancom, dijagnoza, konsultacije sa nekoliko vrsta doktora, zakazivanje operacije i sama operacija dogodili za nedelju dana, i to, rekao bih, u državnim institucijama, u vreme praznika. Zanimljiva je scena sa jednim onkologom koji Anji savetuje da ne stupa u borbu lečenja, već da kratko vreme koje joj je ostalo provede kod kuće, okružena bliskim osobama. Protestantski surovo, ali barem nisu morali da ga jure po hodnicima i snishodljivo sede zahvalni na njegovoj pažnji dok ih obasipa mračnim opcijama.

Supružnici, odlučivši da do poslednjeg trenutka odlože saopštavanje istine deci, pred sobom imaju dugačke sate tajnovitih vožnji i povrataka iz bolnica koje ispunjavaju, čime bi drugim, razgovorima o prirodi njihovog odnosa. Autorka filma odlučuje da izbegne velike emotivne ispade – ako smem da se prepustim stereotipnom gledanju, ipak smo u Oslu. Da, Tomas je bio neveran pre mnogo godina, i Anja je u to bila skoro sigurna ali tada nije imala vremena da otvara bolnu temu. Anja, pak, nije imala sportske preljube poput Tomasa, ali jeste u jednom periodu bila zaljubljena u drugog muškarca i nameravala da promeni život iz korena. Ipak, deca, navika, zauzetost obavezama, slični interesi, reklo bi se, i dalje prisutna seksualna privlačnost, sve to na stranu, mora da postoji i nekakav dublji razlog zašto su zajedno skoro dve decenije? Film nam ga ne otkriva jer ga, čini se, ni Anja i Tomas nisu svesni. Detalji i ključni podaci izgovoreni u polurečenicama predstavljaju u isto vreme izazov i problem za tumačenje, dotle da biste mogli pomisliti da pored vas promiču velike dramaturške propuštene prilike. Na primer, u razgovoru o tome kako će deca podneti Anjinu bolest, bačena nam je informacija da je Tomasova prva žena umrla. Ne čini li to njegov unutrašnji život izazovnim za istraživanje? Ipak se radi o čoveku koji se ponovo suočava sa odlaskom voljene osobe, ili barem majke njegove dece, ukoliko Tomasovu sposobnost da voli uzmemo kao upitnu.

Kako i mora da bi bio smislen, „Nada“ nije film o bolesti (Anja, osim glavobolje i poteškoća prilikom čitanja, nema fizičke tegobe). Sa radnjom zbijenom u nedelju dana i fabulom koja zahvata duboko u prošlost, pri tome je ostavljajući u izmaglici subjektivnog sećanja, jedino čemu se i gledaoci i junaci mogu nadati je katarza „koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“. Ali, život ne igra po dramskim pravilima.