On je diler, a ne ja!

Recimo, postavka scene u zatvoru sa Frenkom Ozom je čist košmar, no, možda zato što sa elitističke visine posmatramo policajca dok se muči čitajući „Dve karte za pozorište…’La bouhim’“, možda zato što u toj fazi fabule gotovo da mrzimo Luisa Vintorpa Trećeg dok ispravljajući izgovara „‘La boem’. To je opera“, naša reakcija je nevina, nenapadnuta identifikacijom sa likovima.

Kasnije, emotivni ulog raste i scene postaju naporne za gledanje. Sećam se da je prijatelj, više od mene blizak ljudskom talogu, tokom scene žurke koju Bili Rej Valentajn priređuje u svom novom, „high class“ domu, proškrgutao, „kakav šljam“. Ali, nijedna scena nije uznemirujuća kao ona kada Vintorp, tokom novogodišnje zabave i prerušen u Deda Mraza, dolazi u svoju bivšu, sada Valentajnovu kancelariju, da bi mu podmetnuo drogu i vaspostavio izgubljeni kastinski poredak. Opijatska kolekcija koju je pribavio je poremećena, u skladu sa samim činom – niko ne bi u fiokama radnog stola držao toliko međusobno suprotstavljenih droga u toliko malim količinama.

Vintorp, suočen sa iracionalnošću dokaza, viče pred okupljenima, „On je diler, a ne ja!“, pre nego što će zamahati vatrenim oružjem i pijan se oteturati u klasnu podeljenost mračnih američkih ulica ranih osamdesetih. Za razotkrivanje istinskih zlikovaca, staraca bez ijedne veštine u životu osim berzanskog parazitiranja, moraćemo malo da sačekamo, barem dok naši junaci ne shvate da su samo pioni u šahovskoj partiji sa živim bićima nakon koje im sledi jednom ostanak, drugom povratak u kaljugu slivnika. I da im nema druge nego da udare prljavo.

Uporna i urlajuća upotreba termina „fašizam“ od strane srpske vladajuće interesne grupe ukazuje ili na potpuni sumrak linearnog mišljenja ili na odbrambenu taktiku izazvanu suštinskom samosvešću nekolicine komandno najodgovornijih. Moramo se vratiti tridesetak godina u prošlost i setiti se ranih devedesetih (najbudniji su bili na tragu otkrića još 1987. godine) kada je u tadašnjoj vlasti intelektualna elita prepoznala elemente totalitanih režima iz prve polovine XX veka. To je kako u duhovnom pogledu, tako i u velikom procentu materijalnog, bilo tačno, no, SPS 1990. godine nije osvojio vlast već je aparat Saveza komunista Srbije promenio ime i održao svoju poziciju moći dodajući usput u novim okolnostima neophodno ideološko šarenilo. Elementi pre nemačkog nacional-socijalizma nego italijanskog fašizma mogli su se jasnije prepoznati u načinu na koji je Služba državne bezbednosti kontrolisala osnivanje i rad političkih partija nacionalističkog usmerenja, sa SRS-om kao čistom paradržavnom tvorevinom (čije je kasnije delovanje održavalo provereno uspešni stil dizanja buke u minhenskim pivnicama) i SPO-om toliko probušenim doušnicima i „spavačima“ da zapravo nikada nije mogao biti fatalni protivnik vlasti.

Događaji pre i posle 2012. godine su, pak, kada počnemo da nabrajamo sličnosti Srbije sa Nemačkom nakon Prvog svetskog rata, prava stvar. Svemu prethodi izgubljeni rat, nakon koga je došla surovost snalaženja u novoj raspodeli kapitala. Nezadovoljstvo ekonomski potlačenih raste, povedenih u militarističko ludilo pa ostavljenih da samostalno obrađuju razloge poraza. Nad njima se stvara nova moćnička klasa, mešavina industrijskih rukovodilaca iz prethodne vlasti, ućutanih ali konstantnih, i novih, navodno ideološki čistih a zapravo sa glađu za kapitalističkim viškom kao osnovnom vodiljom. Intelektualci, umetnici, prvi prepoznaju da su nakon decenije borbe osvojili tek prostor lične slobode rada i mišljenja i tamo se i povlače, kilavo se buneći protiv novih stanara piramide moći koji im zapravo, u svojoj amorfonosti, ne privlače pažnju. Paralelno, i dalje dišuće vojno-kriminalne strukture žele svoj deo imetka, sanjajući usput puni povratak nakratko izgubljene političke snage. Dolazi do stidljivih i manje stidljivih pokušaja puča – objavljivanja pamfleta u za to raspoloženim novinama, zaustavljanja saobraćaja na autoputu, na koncu, ubistva premijera. Ali, nije dovoljno, jer, „tiha većina“ koja sve to iz senke svojih dnevnih soba posmatra – već dobro anestezirano-razdražena pojavom televizijskog „rijaliti“ đubreta – i dalje pamti telesnu muku ranijih poraza. Ćute i čekaju. Trenutak će doći, kada od strane Službe državne bezbednosti osnovana politička partija menja ime i ideološki predznak, umirujući time „tihu većinu“ da ovaj put neće na svojoj koži osetiti zablude ekstremizma na čelu države. I, podržani od strane globalne politike vođene korporativnim interesom, uspevaju da pobede, tesno, polovično, sa koalicionim problemima koji nakratko lebde u vazduhu. No, lavina je pokrenuta i više je ništa ne može zaustaviti. U njenoj srži je klica fašizma, misteriozna i neobjašnjiva kao ljubav, tek približena razumevanju kada detaljno poređate njenu anamnezu.

Nekolicina ideologa – dovoljno pametnih da negiraju postojanje bilo kakve ideologije – svesna je materijala od kojeg su sastavljeni. I, direktiva je izdata, „Viči, horski ponavljaj, dok svako ko bi sa smislom upotrebio termin ‘fašizam’ ne zaključi, ‘toliko puta je rečeno da je lišeno sadržaja’“. Moglo bi se pomisliti da je protiv toga moguće boriti se jednako jakim a pametnijim vikanjem.

Ipak, „Kolo sreće“ nas uči da su potrebni plan i savezništvo suprotnosti. A pre svega, jaka želja za osvetom.