Priča o postanku

Ipak, dovoljno su agresivni da i ako ste ih tek ovlašno dotakli morate primetiti kako je u poslednje vreme, zapravo od prvog Nolanovog „Betmena“, u toj filmskoj vrsti prisutna vlast tzv. „origin stories“. Dakle, kako je neko postao nad-osoba? Da li je nedužna žrtva eksperimenta? Ili ne toliko nedužni zaneti naučnik-bogataš? Vanzemaljac? Mutant? Da li je pre nadbistvujućeg identiteta bio/bila alfa ili omega osoba? Ili je, od postanja, sačuvaj me bože, bog? Bilo je toga uvek, i u Donerovom „Supermenu“, „Fantomu“, „Čikovom detinjstvu“ (valjda, nikad nisam čitao „Zagora“, osim ako bi mi slučajno pao šaka na moru ili u školskoj klupi) ali, čini se, ipak, ne toliko detaljno i samosvrhovito kao sada. Koji je razlog postojanja svih tih podataka o majkama, očevima, tajnim društvima? Da li leži u racionalnosti judeohrišćanske civilizacije i njenom puritanskom američkom ogranku? Ili u gledaocima filmova koji zahtevaju materijal za učenje kako bi se na par sati života osetili delom grupe? A, opet, setimo se scene u Bartonovom „Povratku Betmena“ kada, uz Siouxsie and the Banshees, Selina Kajl i Brus Vejn jedno drugom slučajno otkrivaju svoje tajne (ili, pre, istinske) identitete. Scena je, na neki način, istorija ljubavne veze u tri minuta: upoznatost sa maskama za javnost vodi naše junake do zabavnog ali praznog seksualnog draženja, zatim maske nestaju i zaljubljenost se pretvara u ljubav, praćena odmah zatim shvatanjem različitosti i najavom raskida. Radi se o čistoj emociji tokom koje gledalac oseća identifikaciju. Iako zna istoriju likova, ona postoji samo kao municija za dramu trenutka.

* * *

Da li nam je neophodno da znamo „origin story“ Trkača Vacića (tog koji njemu nije uspeo da pobegne – poverujmo za trenutak da se superherojski incident zaista dogodio – odmah bi valjalo odvesti na sistematski pregled) ili Irene Leopard Vujović? I bez detaljnih podataka možemo pretpostaviti da se radi o nekoj vrsti frustracije koja izaziva višak ambicije, što je sasvim dovoljno da bismo mogli da pratimo dramu, čak i ako je identifikacija sa likovima gotovo nemoguća. Ipak, „origin story“ superheroja Đuke Molera donekle mi je poznat. Naime, Đuka Moler i ja bili smo deo iste generacije u Prvoj beogradskoj gimnaziji, tokom druge polovine devedesetih. Bio je poznanik jednog moj prijatelja te se, na taj način, u mom tadašnjem životu bez mnogo događaja nalazio kao usputna informacija. Sada, pokušavam da se setim gotovo zaboravljene prošlosti, i vidim momka sa navijačkim šalom koji prolazi kroz školsko dvorište, uvek dobro raspoložen i spreman za nekakvu šalu. A onda, pokušavam da vidim malo dalje, da stvorim lik, i čini mi se da taj momak nije imao nijednog prijatelja, da se uvek pojavljivao i uvek nestajao sam. Kasnije, početkom dvehiljaditih, moj pomenuti prijatelj (koji je na sebe, pre društvenih mreža, preuzeo zadatak da svakog vikenda sastavi dve ekipe od pet ljudi za fudbal) zvao je par puta i budućeg Đuku Molera. I opet je, nekako, dolazio i odlazio sam. Naravno, tada sam već znao za šešeljoginje od kojih boluje te komunikacije nije bilo, ako je ikada bilo. Sada se opet sećam škole, maturske ekskurzije u Grčkoj (kada sam propustio posetu Akropolju – ko će da se probudi posle svog tog alkohola i aromatičnog duvana…) tokom koje je Đuka Moler provodio vreme tragajući za prodavnicama navijačkih rekvizita. I verovatno je, za razliku od mene, video Akropolj. Krećem putem fantazije i vidim Đuku Molera kako po povratku sa ekskurzije raspakuje kofer u svojoj sobi i u orman odlaže navijačke šalove, vredan kolekcionarski ulov i njegovu ličnu fontanu emocija (Šešeljeve knjige su već na polici iznad radnog stola ali nekako ga ne vidim da ih čita, kao ni bilo šta drugo, uključujući Zagora). Sve te slike ispunjavaju me nekom tihom tugom i egzistencijalističkim nemirom, jer mi se čini da razmišljam o sasvim besmislenoj priči, o nastanku ničega iz ničega. Selina Kajl kada je Brus Vejn besno upita, „Šta ti misliš, ko si ti?!“ odgovori, kroz strah i uzbuđenje, „Više ne znam“. Ona, za razliku od Đuke Molera, iz jednog stanja prelazi u drugo i u tom strašnom trenutku nepoznatosti gledaoci i Brus Vejn se zaljubljuju u nju. Da li je moguće osećati bilo šta, uključujući mržnju, prema ničemu?

* * *

Da završim ipak nečim… Prošle nedelje umro je Klint Voker. Igrao je puno, a najzapamćeniji je kao Pouzi iz „Dvanaestorice žigosanih“, pristojni momak koji ume da podlegne besu i pesnicom „satera vilicu u mozak“ tipu „koji ga je gurao“. Ko god je u razvojnim godinama gledao taj film zapamtio je da valja obratiti pažnju na to koga gurate. Jer posledice mogu biti… nešto. Kako ono ponavlja više puta Hrabal u knjizi „Služio sam engleskog kralja“, nemoguće je postalo moguće.