Proizvod incesta

– Znaš šta još možemo? Da svaki soliter ima neko ime. I, onda imamo, ono, kao… lažnu konkurenciju. Pa, ako ortak dobije govno u jednom, ode opet u drugi.“
„The Wire“, dileri droge primenjuju nove metode

„Sutra ću govoriti o tome i neće vam se uopšte svideti.“
A. Vučić, 13. februar 2017.

I, nedelju dana kasnije, ništa… verovatno je imao nove, ozbiljnije probleme kao što je, recimo, potencijalna kandidatura T. Nikolića na izborima za predsednika Srbije.

Koji bi bio njen razlog? A) T. Nikolić poslužiće kao kandidat koji će da odnese jedan broj glasova koji bi inače pripali Šešelju i Jeremiću i ući u drugi krug što će od istog napraviti formalnost i farsu (a što bi već bio i sa ovom dvojicom), B) Priča o kandidaturi služi da bi A. Vučić nekoliko nedelja kroz medije dobijao urlajuću reklamu u vidu masovne podrške „analitičara“, stranačkih odbora i koalicionih partnera, C) Da, zaista, razlog besmislene buke koja se, sasvim slučajno, nekako baš u tom trenutku podigla jeste da se ne bi moralo odgovarati na optužbe za najgnusnije stvari koje je radio ili nije gradonačelnik jednog milionskog grada, i D) Kako je sve moguće, moguć je onda i istinski sukob i borba za vlast između ta dva divna ljudska bića koja se ne libe da žrtvuju sebe za opšte dobro. A opšte dobro je, da se vratimo na tačku C), svakako važnije od nekakvih stanova u Bugarskoj, of-šor računa, oduzimanja dece, korišćenja policije i sudstva kao privatne mafijaške vojske, uopšte, malog, individualnog amorala… Možda, zaista, to sve nije toliko bitno i bolje bi mi bilo da se vratim radu na scenosledu humorističke serije koju sam nekako dogurao do sinopsisa i spiska likova, ili da dohvatim „The Sheltering Sky“ i pročitam preostalih dvadesetak stranica (a što mi je žao da uradim, jer, samo jednom u životu čitate „The Sheltering Sky“)…

Prošle nedelje, posle nekog vremena, Džon Voters mi je ušao na kratko u glavu i i dalje ne želi da se ukloni. Nije da ga baš i teram, jer, u svakom slučaju je lepše živeti u njegovom svetu pevajućih anusa i opoganjivanja neprijateljskih domova lizanjem i incestuoznim seksom nego u stvarnosti. Ili je, možda, Votersov svet postao stvarnost? Zašto on već više od deset godina ne snima filmove? Teško da je razlog u zamoru materijala, sa knjigama koje piše, stand up predavanjima koje drži, epizodnim ulogama u niskobudžetnim manje ili više kemp hororima a koji mu, osim što za nekoliko dana rada kroz zezanje donose lep novac, deluje da nisu dosadili. Uopšte, ceo čovek izgleda kao da mu život nije dosadio, da svakog jutra kada se probudi ima želju da nauči ili stvori nešto i, ako ima sreće, da usput šokira neku neopreznu normalnu osobu. Mislim da više ne snima zato što njegov stilsko-idejni univerzum može postojati samo kao optužba mejnstrima, kao napad na celokupno društvo kroz prikaz nakaza koje obitavaju u njegovim mračnim uglovima. Šta da se radi kada ti mračni uglovi počnu da svakoga dana drže konferencije za štampu i otvaraju nekoliko kilometara seoskih puteva? Kada je američkim domaćicama društveno dozvoljeno da čitaju po dešavanjima ekstremne ali po smislu reakcionarne sado-mazohističke romane? Pre dvadeset godina, kada sam izašao sa drugom iz bioskopa posle „Ružičastih flamingosa“, sreli smo moju poznanicu iz odeljenja i dok sam počinjao da formiram odgovor na njeno pitanje „Šta ste gledali?“, drug me je gurnuo par puta laktom da prestanem. Je li, sramota je. I, onda, stižemo u vreme sadašnje, u vreme te postistine o kojoj se toliko priča, kada više nema sramote jer je svaka sramota puštena u mejnstrim američkih televizija ili u jedan uobičajeni prvoministarski radni dan. I, ne, nije to nikakva pobeda sramote, oslobađanje bizarnosti za koje ste ranije išli u zatvor ili barem bivali izopšteni iz društva. Upravo suprotno, normalni, obični, ukrali su šok od drugačijih, zapravo, oteli tek njegovu spoljašnjost jer smisao ne razumeju.

Ima li, uopšte, smisla iza tih pevajućih anusa? Na vest o mogućem Vučić – Nikolić drugom krugu izbora prva slika koja mi se pojavila bio je Divajn koji u filmu „Female Trouble“ siluje samog sebe, tj. igra i tinejdžerku koja beži od kuće i smrdljivog manijaka koji je poveze kolima i razdeviči u blatu i đubrištu pored puta. „Female Trouble“ je upravo saga koja prikazuje petnaest godina u životu osobe koja je potragu za iskrenom ljubavlju zamenila potrebom za medijskom prepoznatljivošću. Na početku tog puta, biće oplođena od strane svoje druge, mračne strane i devojčica, rezultat tog odnosa, će, naravno, biti poremećena, genetska greška kojoj će život dodatno biti otežan odrastanjem u domu u kojem surovost takmičarskog sveta sve više i više uništava ljubav. U potrazi za mirom, postaće Hare Krišna, pre nego što bude zadavljena od strane majke, izmanipulisane da će na taj način postati slavna. I hoće, na neki način, sa električne stolice izvodeći svoje poslednje obraćanje javnosti (konferenciju za novinare, ako želite). Drugi krug izbora Vučić – Nikolić (ili Vučić – Šešelj, Vučić – Jeremić) zapravo je međusobno dobrovoljno silovanje dve polovine istog zla koje kao porod može imati samo teško ispravljivu grešku. Ta greška će, naravno, studirati, ići na posao, primati penziju, sve vreme podložna Hare Krišna veštačkim i opčinjavajućim ideološkim lekovima. Na koncu, možda će biti udavljena od svojih tvoraca kao žrtva njihovog samoljublja i potrebe za moći. Još gore, postaće nasilna, željna uništavanja svega što se protivi mejnstrimu sramote iz kojeg je rođena. Eto, to se dogodilo Votersu čiji se poslednji film, simptomatično, zove „A Dirty Shame“. Bez sumnje, prljava je sramota sve što nam se dešava. No, videli smo da Voters ne gubi veru u smisao napadanja mozgova normalnih lepom, istinskom sramotom koja pročišćuje kao klistir. Jedino smo primorani da menjamo metode.