Rampa za pametne ludake

Gledalac koji je u svakodnevnom haotičnom prilivu novih podataka zaboravio, ili nikada nije znao ko je Ted Kazinski, biće zagolican uvodnim natpisom koji nam predstavlja naslovnog junaka filma „Ted K.“, rođenog u skromnoj porodici, da bi upisao matematiku na Harvardu sa šesnaest godina, pa desetak godina kasnije, početkom sedamdesetih, napustio poziciju asistenta na Berkliju i započeo samotni život u planinskim šumama Montane, u kolibi površine dvadesetak kvadratnih metara.

Potrajalo je to samovanje sledećih dvadeset i pet godina, prošarano obavljanjem nezahtevnih poslića u cilju nabavljanja minimalnih sredstava potrebnih za ogoljeno postojanje, i ispunjeno pisanjem opširnog dnevnika.

Autor filma zaključuje da je otkrio dovoljno za početak, i trza nas prvim kadrom pokrivenim industrijskom muzikom, u kojem grupa besnih turista na motornim sankama opoganjuje netaknutu prirodu. Muzika (podseća na doprinos grupe „Tangerine Dream“ filmovima Vilijema Fridkina ili Majkla Mana) i motorne sanke kakve se i danas mogu videti po obroncima srpskih planina nisu odgovarajući početku sedamdesetih, te se da zaključiti da je stvaralačka namera bila efekat svevremenosti; ne dremaj, gledaoče, teme o kojima je reč tiču se 2022. godine.

Šarlto Koupli igra Kazinskog na način koji bi, da u ovom svetu ima pravde, morao biti podvučen nominacijom za Oskara – a nisam preterani ljubitelj njegovog dosadašnjeg umetničkog rada.

Ipak, svet je daleko od savršenstva. Kazinski, kada su turisti napustili kolibu da bi se vratili svojim korporacijskim poslovima, sekirom lomi zid, prodire do garaže i uništava motorne sanke.

„Moderna tehnologija je najgora stvar koja se dogodila svetu, i promovisati njen napredak nije ništa manje od kriminalne delatnosti“, veli nam prvi „voice-over“, jedan od, očekivano, mnogih u filmu čiji junak uglavnom komunicira sam sa sobom. Film se bavi emocijom, umesto linearnim navođenjem činjenica, slikajući Kazinskog kao na svaki način frustriranog (istina, sa bitnim uglom ličnog izbora – nije ružan ili nezanimljiv, dok je svojevoljno napustio akademsku karijeru) ludistu čije će delanje tokom godina od intimnog postati nacionalno. Stoga, film premijerno prikazan na prošlogodišnjem Berlinskom festivalu, kasnije kritičarski hvaljen i skromno gledan, sada ću napustiti uz pohvalu i posvetiti se stvarnosti, uz pomoć još preporučljivije dokumentarne serije iz 2020. godine naslova „Unabombaš: svojim rečima“ („Unabomber: In His Own Words“).

Ted Kazinski je od početka studiranja na Harvardu bio učesnik psihološkog eksperimenta čiji je cilj bilo istraživanje načina slamanja inteligentnog sagovornika tokom dugačkih isledničkih sesija.

Dokazi ne postoje, ili su redovi teksta u dokumentima prevučeni crnim markerom, ali sva je prilika da je naručilac ili krajnji korisnik istraživanja bila CIA.

Zvučni zapisi su sa akademskog stanovišta skandalozni, otkrivajući višegodišnji proces slamanja ličnosti.

Kazinski je na početku pristao zato što je imao šesnaest godina, kasnije nastavio jer se „navukao“ na sukob, međutim, inicijalno mentalno labilan, nakon istraživanja se pretvorio u povučenu osobu koja je ekološkim stavovima dodala i mržnju prema naučnoj zajednici.

„Znaš, svi stvarno pametni ljudi u sebi imaju sadističku crtu“, reći će mlađem bratu prilikom posete rodnom domu.

Vremenom, postaje izgnanik kojeg opsedaju razmišljanja poput: „Mislim da nije potrebno ubediti većinu da smo u pravu, već pojačati društvenu napetost do tačke kada počinje pucanje, kada ljudi postaju dovoljno uznemireni da počinju da se bune. Sad, pitanje je kako izazvati napetost?“

Metod Kazinskog bile su bombe u malim poštanskim paketima, poslate na adrese univerzitetskih profesora, korporacijskih delatnika i državnih službenika.

Za trojicu su imale smrtonosne posledice: vlasnika prodavnice kompjutera, direktora PR firme (angažovanog na čišćenju imidža kompanije čiji je naftni tanker izazvao ekološku katastrofu kod obale Aljaske) i lobistu industrijskog sečenja šuma.

Početkom devedesetih „Unabombaš“, kako ga je FBI nazvao (UNABOM – University and Airline Bomber; avionske kompanije takođe su bile meta mržnje), postaje diskretni heroj mladih ekoloških aktivista, prevashodno iz udruženja „Zemlja na prvom mestu“ („Earth First“) čija ga je članica i ekskluzivno intervjuisala nakon hapšenja.

„FBI je dao dozvolu za intervju u nadi da će Kazinski nenamerno povezati svoje aktivnosti sa aktivnostima udruženja“, kaže današnja profesorka sociologije.

A date aktivnosti su bile idealističke – blokade puteva, zaustavljanje šumouništiteljskih kamiona („Gasi motor! Žena od osamdeset godina se vezala lancem za zadnji branik. Ubićeš je!“), provociranje hapšenja.

No, američki anarhisti nisu za šalu, te je nasilni otpor uvek bio deo igre.

Jedan od njih, danas, stariji i mudriji (zapravo, još luđi, i još ga više volim), kaže: „Ako pogledamo probleme koji su narasli u prethodnih dvadesetak godina, sva područja zabrinutosti su postala još gora, i koren se nalazi u tehnološkom napretku. Svi dokazi pokazuju da je Ted bio u pravu, da je sistem suštinski izazivač, da ge je nemoguće kontrolisati, nemoguće je zaustaviti ga, i uskoro bismo mogli da izgubimo mogućnost da ga podrivamo na bilo koji način. Tada će biti kasno za sve“.

Zašto ovaj tekst dve nedelje pred izbore?

Dok sam gledao igrani film, dakle, bio izložen čistoj emociji, obuzela me uznemirenost.

Nakon potencijalnog kraha izbornog ili postizbornog prevrata, represija će se pojačati, potencijal institucionalne borbe postati minoran, energija danas prisutna u redovima običnih, nepretencioznih građana nestati.

Tada će se desiti buđenje usamljenih ludaka sa legitimnim filozofijama i diskutabilnom materijalizacijom istih.

Neko će zapaliti turistički objekat na Suvom rudištu – kao što su mladi sledbenici Teda Kazinskog 1998. godine zapalili skijaški hotel na planini Vejl.

Neko će se na ekstremni način postarati za penis-kulu na obali Save.

U napadima na krivce, stradaće nedužni. Još nešto mi se prikralo u misli nakon celog igrano-dokumentarnog ugođaja – zadovoljstvo što sam završio društveni smer u gimnaziji i umetnički fakultet.

I, na kraju dokumentarne serije, sa odavno definisanom temom teksta, u gornjem levom uglu VHS snimka hapšenja Teda Kazinskog video sam datum – 3. april 1996. godine. Ludilo mora biti zaustavljeno.