Režiser pozorišta surovosti

Ako sam miting Ujedinjenih autobusa Srbije ostavimo po strani, pre nedelju dana nije bilo ni inspiracije za razmišljanje u vidu „sendvičarskog spota“. Zapravo, nema je ni sada jer su stvari onome ko je okončao proces odrastanja jasne. Naime, kada vam neko kaže da ste neobrazovana osoba sklona najnižem vidu korupcije, a vi to zaista i jeste, priznanje neumitnih činjenica ne bi trebalo da predstavlja odbranu već prvi korak ka poboljšanju sebe. Samo u slučaju da to nema uporište u stvarnosti, priznavanje da ste, ponoviću, neobrazovana osoba sklona najnižem vidu korupcije, može se koristiti u cilju okončavanja razgovora sa nekim s kim ne vredi raspravljati se.

Kada neko na protestu nosi plakat sa natpisom „Sorošev plaćenik“ humor se nalazi u isticanju idiotizma same optužbe. „Sendvičarski spot“ je, pak, tužan zato što sadrži i obraća se ljudima koji se ponose svojim popravljivim nedostacima toliko beslovesno da su odavno postali nepopravljivi.

Stoga, vratio bih se na pozorišnog reditelja Gorana Vesića i njegovu glumačku trupu koja je pre dvadesetak dana na proscenijumu gradske skupštine izvela premijeru predstave „Onesvesti se, (je)bote!“. Danima me je, nakon predstave, opsedao Antonen Arto i njegov manifest „Pozorište surovosti“ iz knjige „Pozorište i njegov dvojnik“. Insistiranjem na dijaloškom pozorištu opterećenom zapadnjačkim razumom, smatrao je Arto, udaljili smo se od najvećeg bogatstva scenskog izraza: prvenstveno telesnog, vizuelnog istraživanja suštine čoveka i društvenih procesa koje, kada se udruži sa drugim ljudima, stvara. Reči, naravno, imaju svoje mesto i valja istaći da je Arto bio oduševljen filmskim humorom braće Marks te da je u Graučovim replikama video izuzetno važan činilac građenja završnog, akcionog haosa.

A Graučo, setimo se, uglavnom vređa sagovornike, ponekad u lice, ponekad okrenuvši se i izgovarajući replike za sebe (zapravo, za publiku koja tako učestvuje u bezobrazluku). Reditelj Vesić je, idući istim pravcem misli, na neprijatelja poslao sestre Marks, grupu idiota okupljenih u cilju izazivanja haosa, u kostimima i pod maskama što, takođe sledeći Artoov koncept, iako naoko moderne zapravo posežu za iskonskim motivima, u ovom slučaju plodnosti.

Glumice, potom, horski urlaju besmislice. „Pored logičkog značenja, reči će biti korišćene i zbog svog vradžbinskog, istinski magijskog značenja – zbog svojih oblika, svojih opipljivih emanacija, a ne samo zbog svog smisla“, stoji u jugoslovenskom izdanju sa početka sedamdesetih u prevodu Mirjane Miočinović. „Fašisti, fašisti!“ moglo je biti zamenjeno i sa „Sluge zlog Minga sa planete Mongo!“ jer reči su tu samo da bi vodile do telesne katarze u vidu onesvešćivanja. Arto je, putem pisama, uporno zbunjenim upravnicima pozorišta i potencijalnim mecenama objašnjavao da je „surovost“ jaka reč pažljivo izabrana da bi se podvukla namera poniranja u srž bića a ne u smislu najave istinske krvi koja bi tekla pozornicom.

Tako, u predstavi o kojoj je ovde reč, publici mora biti jasno da onesvešćivanje nije stvarno te je, da ne bi bilo zabune, izvedeno prenaglašenim glumačkim sredstvima. Publika, zatim, odlazi kući, zadovoljno uznemirena spektaklom, još jednom, mada na do sada neviđeni način, suočena sa dubinama ljudskog zla, što je upravo i bila rediteljeva namera. Ili je samo pratio umetnički instinkt? Jer, „skriveni bog, dok stvara, podvrgava se surovoj nužnosti stvaranja koja je i njemu samom nametnuta, i on ne može da ne stvara, dakle i da ne prizna da u središtu voljnog kovitlaca dobra postoji, sve manje i manje, sve izjedenije, jezgro zla“.

Posle pozorišta surovosti ne ide se na sofisticiranu večeru već se tumara urbanom džunglom, ispitujući uticaj viđenog na kartezijanski aparat. Dodiruje se srž zla u nama i izvan nas. Kasnije, u krevetu, u košmare dolazi ta zalizana crvena kosa sa pletenicom iza, to lice sa žmirećim očima prskano vodom. To jezgro zla.