Uobičajeni niz začudnosti koje su se dogodile u proteklih desetak dana – „stavite moje ime na izbornu listu ako hoćete, samo još ovaj put“; novogodišnji ukrasi u septembru; „- Da li se nešto radi da se reši problem škole u kojoj đaci već mesec dana nemaju nastavu? – Ma, bre, dajte…“; i, naravno, „tetka iz Kanade“, tri reči koje su, uz moralnu gromadu koja ih je izgovorila, kandidati za simbol duha vremena – imaju mnogo toga zajedničkog i ne mislim na bezobrazluk kao posledicu ne dobijanja didaktičkih batina na vreme (ili dobijanja previše batina, što izaziva negativnu reakciju žeđi za moći koja nikad ne može biti ugašena jer ta potčinjenost u pubertetskim godinama se do smrti opire zaboravu). Radi se, zapravo, o diletantizmu.

Da li smo, onda, kolektivno, u filmu „Soba“ (usput, moraću – možda, ako kojim slučajem stigne do FEST-a – da se pozabavim filmom „The Disaster Artist“ i istoimenom knjigom po kojoj je snimljen)? Da li se dobacujemo košarkaškom loptom sa Tomijem Vizoom, imitiramo piliće, pokušavamo da spojimo muške i ženske polne organe u predelu kuka i imamo probleme kada valja hodati i pričati u isto vreme? Ili smo u „Nevesti čudovišta“ Eda Vuda, ležimo u bari sa Belom Lugošijem i mlatimo pipcima gumene hobotnice u želji da je učinimo stvarnom? Zapravo, poslednjih nekoliko godina i jesu neuspešan filmski trik sa rediteljem koji smatra da će se sve nekim čudom dovesti u red u montaži, tj. da će sve njegove providne laži biti prikrivene u poslednjem trenutku. Ipak… jedan detalj koji se događa iza kamere filma „Manos: ruke sudbine“ iz 1966. godine čini ga našim filmom, filmom naših života. Sama anamneza „Manosa“ nas navodi na pravi trag jer film nastaje kao posledica kratkog razgovora teksaškog glumca, jednog od neophodnih lokalnih entuzijasta koji, kada se nešto snima u njihovom kraju, ispune likove sa funkcijom jedne rečenice ili pogleda u određenom pravcu, i scenariste Sterlinga Silifanta (zanatlija sa stotinama scenarija za filmove sa Čarlijem Bronsonom, filmove o požarima i zemljotresima iz sedamdesetih, za „Šafta u Africi“…). Glumac amater je, slutim, pitao mučenog scenaristu zašto ne režira i nakon što mu je ovaj objasnio kolika je to obaveza i dodatni utrošak vremena završio razgovor izjavom kako će mu on pokazati koliko to može, u stvari, da bude brzo i lako. Dakle, magija diletantizma. „Ja znam sve o filmskoj kameri iako se moje iskustvo sa istom svodi na slušanje rediteljevog ‘tu se zaustavi i izgovori repliku’ uputstva“, „ja mogu da budem ministar rada iako nikada, zapravo, nisam nešto konkretno radio“, „ja mogu da budem ministar vojske iako nisam…“, razumete već. No, detalj koji je odlučio je trenutak sa snimanja kada glumac amater, reditelj svog prvog filma, pita glumicu (tačnije, lokalnu manekenku kojoj će to biti prvi i poslednji film) da li bi htela da malo obnaži prsa u jednoj sceni. Kada devojka odgovori da baš i ne bi, reditelj-diletant joj objasni da je to bio samo test. Skoro da mogu da čujem reči, „drago mi je da nisi jedna od tih devojaka“. E, to je to. Nesposobnost, praćena ambicijom i niskim nagonima (je li, ako se glumica skine, film će mu biti gledaniji, a možda bi, što da ne, i njih dvoje mogli kasnije da… khm), okončana idiotskim, besramnim laganjem. Zato je „Manos: ruke sudbine“ film u kojem živimo. Ima još jedna stvar. Za razliku od „Sobe“, za razliku od žanrovskih radova Eda Vuda, „Manos“ je dosadan za gledanje, toliko pogrešan da prelazi granicu zabave i vraća se u ništa, u mrak iz kojeg je potekao.