Senka krivice

Vajmarska Nemačka nakon Prvog svetskog rata, rane tridesete u Americi, kraj pedesetih u Velikoj Britaniji, pa onda opet Amerika ranih sedamdesetih, Italija od sredine sedamdesetih do kraja osamdesetih… Društvene krize – bile one ekonomske, idejne, ratno post-traumatske – bude horor na filmu, kao pokret, kao grupu srodnomislećih ljudi koji se obraćaju i bivaju prihvaćeni od vernog i neko vreme dovoljnog broja gledalaca. Aksiom važi, naravno, za nemire u kapitalističkim društvima, dok je u socijalističkim filmski horor raštrkan gde god, gotovo isključivo u ekranizacijama dela kanonizovanih pisaca. Za horor koji se ticao sadašnjice nije bilo mesta iz dva sukobljena razloga koji se međusobno ne isključuju već nadopunjuju: a) bilo kakvog ozbiljnog, ontološkog zla u zajednici jednakih ne može biti te reditelj neće dobiti državni novac na konkursu i b) čak i da reditelj nekako prevari komisiju, potencijalni gledalac toliko je zauzet svakodnevnim sivilom zajednice jednakih da ionako ne bi bio preterano zainteresovan (mračni sokak deluje zlokobno uglavnom ako u njega uđete iz veće ulice osvetljene neonskim reklamama).

Džordan Pil, autor filmova „Beži!“ i „Mi“, dodirnuo je, mešavinom instinkta i promišljanja, duh krize našeg trenutka, krize koja je mešavina svih pobrojanih na početku prethodnog pasusa. Da se akademski izrazim, neki k…c se dogodio sa svetom u poslednjih desetak godina. Istina je nebitna, dok se broj lajkova ili glasova smatra za jedino merilo moći. I, da, može se reći da je uvek bilo tako, da je tek broj mlitavih dodira po ekranima pametnih telefona zamenio broj oklopnih konjanika feudalnog vladara, dok smo povremeno upadali u masovnu histeriju fatamorgane u kojoj se moć može ostvariti i nečim apstraktnim kao što je pametna reč.

Film „Mi“, sa glavnim junacima, privilegovanom crnom porodicom koju –  uporedo sa svim drugim, belim, žutim, istopolnim porodicama – planski napadaju i pokušavaju da istrebe dvojnici ili senke (kako su u filmu samodefinisani), prodire do suštine problema, do feudalnih oklopnika čiji zločin nikada neće biti ispravljen. Vrlo rano u filmu, dvojnica glavne junakinje i vođa senki, na pitanje „Ko ste vi?“ odgovara, šapatom iz namučenih glasnih žica, „Mi smo Amerikanci“. Iako će određene narativne zaokrete – smislene i kozmetičke u isto vreme – sačuvati za poslednji čin, Pil već na kraju prvog gledaocu daje tematski ključ (što je, zapravo, vrlo školski i gotovo zastarelo). Iza bezbrižnosti života jednog procenta najimućnijih ljudi planete krije se zatrpana trauma spoljašnjeg i unutrašnjeg ugnjetavanja. Svaku prijatnost koja nam se dogodi neko je, nekada ili sada, morao da plati. Senka, recimo, kaže, „Za Božić, devojčica je dobijala divne poklone, mekane i udobne. Ali senkine igračke bile su oštre i hladne i sekle bi joj prste kada bi pokušala da se igra“. Radi se o osveti druge strane u svetu ogrezlom u dekadenciji jednostranosti.

Ako sve ovo deluje smrtno ozbiljno, valja reći da je, kao i „Beži!“, „Mi“ dobrim delom svog pojavnog oblika crna komedija. Pil je vrlo svestan da smo opsadu kuće od strane nečega ili nekoga potencijalno onostranog videli previše puta te da, dok god je identitet napadača misterija, ima dovoljno prostora za, recimo, bizaran telesni pokret koji, u isto vreme, oneobičava radnju i priziva objašnjenje. Na taj način, takođe, sama akcija (a „Mi“ je film čije dve trećine odlaze na akciju ili detaljne sekvence) ni u jednom trenutku ne postaje monotona. Od gledaoca se, dakle, traži razmišljanje kroz zabavu. Tu priliku valja iskoristiti, naročito ako živite negde gde će obe radnje uskoro postati relikti prošlosti. I gde već dosta dugo osećate da se polako pretvarate u sopstvenu senku krivice.