Prvi od dva, žanrovski rečeno, B filma je hrvatski „Kratki izlet“. Reč „žanr“ nije se sasvim slučajno ušunjala u prethodnu rečenicu budući da „Kratki izlet“ svesno obigrava i njuška oko horora. Glavni junak (i narator – verovatno se dodatnim dramaturškim naporom mogao izbeći voice-over, ili barem kvantitativno smanjiti) provodi leto u šatorskim kampovima istarskih muzičkih festivala. Student je, u vezi sa devojkom sa kojom povremeno raskida (morao je, po njenoj želji, da joj tačno kaže gde će biti tokom leta da se ne bi susreli). Jednog dana, junaku filma i njegovim festivalskim poznanicima (dolaze iz svih delova SFRJ) priključuje se Roko koji odmah počinje da ih masovno i robotski vrbuje za kratko putovanje do manastira u kojem će videti najlepše, a skrivene i nepoznate, freske u Hrvatskoj. I, družina kreće, uglavnom zato što im je dosadno. Nakon kvara autobusa, njih šestoro nastavlja da prati Roka koji kao da ne zna tačno kako se do manastira stiže ali ga vodi neka čudna i strašna samouverenost. Čekaj malo… Šestoro, iz svih krajeva SFRJ? Istina, nisu baš iz svih krajeva: četvoro je iz Hrvatske, uz Srbina i Bosanku, dok je, recimo, „Slovenac koji je stalno pijan“ ostao pored autobusa. Da li da krenemo tim pravcem metaforičkog razmišljanja? Na kraju krajeva, imamo likove koji su sasvim smireni u svom hedonističkom besmislu a onda se pojavi neko, diskretno demonskih karakteristika, ko počne da ih vodi u nesiguran put ka suštini, i to onoj koja potiče iz religije. Uz put, i tu je dodatni horor, naša šestorka se osipa, ne mnogo drugačije nego što se osipaju članovi bande u „Ratnicima podzemlja“ s tim što ih ovde niko ne proganja već padaju kao hipnotisane žrtve usputnih prikaza – seksa, životinja, prirode, paganskih rituala (sve to prilično podseća na segment „Odiseje“ sa sirenama… na „Odiseju“ uopšte, kad malo bolje razmislim). Radi se o umereno pretencioznoj metaforičko-simboličkoj fantastici sa žanrovskom konstrukcijom, u formi festivalskog filma. Pre nego što mi se na vratima hotelske sobe pojavi Nani Moreti i počne da me, kao u sceni iz filma „Dragi dnevniče“, kinji čitanjem sopstvenog teksta, bolje da pojednostavim – ne mogu da se setim hrvatskog filma koji mi je u poslednjih desetak godina više prijao od „Kratkog izleta“. Šta god to značilo u pogledu nivoa pohvale…

Poput likova iz „Kratkog izleta“ kao žrtve potrage za smislom pali su festivalski favoriti, mađarski „Jupiterov mesec“ (Kornel Mundruco, „Beli bog“) i rumunski „Ana, ljubavi moja“ (Kalin Peter Necer, „Pozicija deteta“) i sa nama je u potrazi za predivnim freskama koje će se možda naći na kraju ovog kratkog teksta ostao nemački film „Preterani aksolotl“ (u stvari, „Axolotl Overkill“ – „overkill“ kao reč koja opisuje, recimo, situaciju u kojoj neprijatelju koji je već mrtav nakon što ste ga utukli komadom stilskog nameštaja još dodatno i odsečete glavu testerom). Predistorija, ili možda možemo da kažemo anamneza bolesti, gotovo da je deo filma i ne može se ne pomenuti. Autorka je scenario za film napisala po svom romanu koji je objavljen kada je imala šesnaest godina. Roman je postao bestseler, čudo od deteta je rođeno a onda je usledio skandal. Naime, neki delovi romana kopipejstovani su iz dela drugih ljudi, romana, blogova i sl. Opet, najveći deo knjige, ono što nije posuđeno, protivpravno prisvojeno ili eklektički sakupljeno, baziran je na autorkinim životnim iskustvima – smrt majke, kratkotrajno deljenje života sa ocem, umetnikom, koga do tada skoro da nije poznavala, noćno tumaranje Berlinom u sociološki i starosno haotičnom društvu, ljubavna veza sa starijom ženom… Dakle, „piši o onome o čemu nešto znaš a ostalo uzmi od ljudi koji su pisali o onome što oni znaju“, između ostalog, rekao bih, i od Uelbeka, jer, ekranizacija „Aksolotla“ je mnogo bliža duhu (ili odsustvu duha) Ulebeka nego što je nemačka ekranizacija „Elementarnih čestica“. U novijoj istoriji američkog nezavisnog filma primećen je programski lik pežorativno nazvan „Manic pixie dream girl“. Radi se o ženskom liku (prvi put tako jasno viđenom u filmu „Garden State“) koji služi da bi našeg glavnog junaka skrenula sa puta depresije i ulila mu novu veru u život. Ona je slobodan duh, neobična, lako sklapa poznanstva i vodi tužnog muškarca u avanture. I, naravno, ne postoji, već je pogrešno upotrebljena, možemo reći i mizogina, manifestacija ideje Lajoša Egrija o temi dramskog dela koja mora da oblikuje i potčini njegove likove. E, pa, „Aksolotl“ nam pokazuje kako izgleda film u kojem je „Manic pixie dream girl“ glavni lik. Ovaj put, nema bednog muškarca kojeg mora da spasi niti je ona sama žrtva kojoj je potreban „duh iz mašine“ na belom konju. Život naše šesnaestogodišnjakinje (igra je dvadeset sedmogodišnja glumica – odlična ideja, jer ne radi se o običnoj šesnaestogodišnjakinji) je, iz ugla normalnosti, u haosu. Ipak, ona sama bira svoj haos. Poginuće, možda, ili će se navući na drogu i umreti, a ipak, tokom filma nemate želju da prestane već da ode još malo dalje u pravcu jednoroga kojeg vidi kada se probudi u šumi posle divljanja. Tek onda može da prestane, ako želi, i poput njene stvoriteljke napiše knjigu o tome. Da li je, onda, stvarna, ako vam je svejedno da li će joj se dogoditi nešto užasno a zaledila bi vam se krv kada biste zamislili svoju ćerku u njenim situacijama? Pa, kako jedan reditelj koji je imao nesreću da sarađuje sa Klausom Kinskim krajem osamdesetih reče, „bilo je predivno gledati ga“. A Klaus Kinski je bio stvaran, tako bar kažu.