Foto: FoNet/ Vlada Srbije Slobodan Miljević

On čita mnogo, voli da posmatra, prozire sasvim dobro dela ljudi. Ne voli igre ko ti, Antonije; Ne sluša muziku. Retko se nasmeši, a kad se smeši, kao da se ruga samome sebi, preziruć svoj duh što ga je moguće podstaći na smeh; Takvi u duši ne miruju nikad dok gledaju drugog većega od sebe; Zato su opasni“ (prevod Ž. Simić i S. Pandurović, ili njihovi baštovani koji loše ispadnu na fotografijama). Čuvaj se, Ana B., dobronamernih poklona. Sposobnost tumačenja umetničkog dela nije te dovela tu gde si sada ali te, probuđena, može spasiti. I počni od bezazlenog ćuprijskog poklona, amaterskog portreta naoko naslikanog sa manjkom talenta ali viškom ulizištva. Da li je? Nalaziš se u dvorcu, Ana B., što se može zaključiti na osnovu duguljastih prozora u pozadini. Uz to, zidovi prostorije su ofarbani u zlatno, ili je cela soba od zlata. U levom prozoru, iznad tvoje glave, visi crvena jabuka. Jabuka (inače, nepravedno prokaženo voće – Biblija navodi samo latinsku reč za bilo koje voće, prateći originalnu hebrejsku neodređenost, a najpribližnije bi se, geografski gledano, moglo raditi o naru) je, znamo, greh, i dobro je da mu ti okrećeš leđa. Pa ipak, na šta je umetnik mislio? Nije valjda na pol koji te privlači, jer kakav je to greh u XXI veku? Ali, i kriminalna prošlost može biti greh, sve te vetrovrtilice i povlašćene porodične firme o kojima tvoji dušmani pričaju. Zato, ti se okrećeš od toga, gledajući u stranu slike gde dominira drugi pozadinski prozor, sa jednom umirujućom zebom koja se odmara na bonsai drvetu (ili, ako se ne radi o zebi, pozivam nekog od trojice ornitologa koji redovno čitaju Danas da me ispravi). Zeba je u renesansnom slikarstvu simbol duše koja se vraća u raj, isceljenja i iskupljenja. Ima zeba u Japanu, ali ne može ta renesansno-istočnjačka simbolika biti bez ružne namere. Naime, jedna od asocijacija za Japan svakako je visokotehnološka budućnost ili, malo šire gledano, privredni razvoj kao lek za greške iz prošlosti. A zeba je monstrumske veličine, što znači da je veliko iskupljenje neophodno da bi ona grešna jabuka prestala da visi nad glavom. Konačno, kada se dobro zagledamo, bonsai drvo ima još jednog stanovnika: sićušnog ružičastog jednoroga a znamo koja se supkultura dovodi u vezu sa tom životinjom iz fantazije. Možda je on otpadak one jabuke, mali podsetnik da se ne sme nikada zaboraviti ono od čega se beži? Ili je tek simbol devojačke nevinosti koja mora ostati živa i u vremenu progresa i digitalne revolucije? Čuvaj se, Ana B., ćuprijskog Kasija koji tvoj lik okružuje simbolima bogatstva, greha i iskupljenja duše. I nemoj nikada dolaziti u Skupštinu obučena u togu.

* * *

Bilo je to pre manje od godinu dana kada je na bezazlenom porodičnom okupljanju jedan poznanik uz naviknutu rezigniranost izrekao rečenicu koja bi u nekoj drugoj situaciji mogla služiti kao šifra u komunikaciji između tajnih službi: „Laza Manijak će da bude novi predsednik ULUS-a“. „Laza ko?“. „Laza Manijak što je oslikao crkvu Tomislava Nikolića“. Nije me, dakle, začudila vest da je Dragica Nikolić postala članica umetničkog udruženja (ipak je ona, Kecalkoatla mu, finansirala oslikavanje Voljavče – da ne ulazimo sada u to za čiji je novac bila provodnik i šta je darodavac za to dobio, pošto teško da je bio zainteresovan samo za iskupljenje grešne duše). Niti je čudno da se sve završi javnim umetničkim opoganjivanjem ispred „Cvijete Zuzorić“ kao komentar na gadosti koje se odvijaju unutra. A najmanje je čudno što su se pojavile informacije da je narečeni Laza Manijak, nekada davno, učestvovao u izradi enterijera diskoteke „Madona“ Marka Miloševića. Bilo je na Skupštini udruženja na kojoj je bezuspešno pokušano smenjivanje Laze Manijaka još zanimljivih, simboličnih dešavanja. Naime, stariji članovi udruženja (mahom u penziji – a penzioneri ne moraju da plaćaju članarinu kako bi ostvarili glasačko pravo), naravno, glasaju za svet Voljavče, dobro i kapilarno organizovani, sa obezbeđenim prevozom do Beograda (na šta li to podseća?). Mlađi članovi, onemogućeni kako objektivnom malobrojnošću tako i sopstvenim idiotizmom (ne mogu da prizovu i ono malo normalnih ljudi, a i od onih koji su došli mnogi ne mogu da glasaju jer ne plaćaju članarinu), mogu samo da budu svedoci sopstvenog poraza pred silama Voljavče. Tako će se komedija nastaviti, i neće biti čudno kada sledeće godine član udruženja postane i portret majstor iz Ćuprije. Jedino čuđenje će nastati kada prekasno shvate da su u svoje redove primili tajnog agenta „žutih“, guju u nedrima.