Foto: Privatna arhiva Dao sam sebi konceptualni zadatak da napišem fini i distancirani tekst o filmu „Zona interesa“ Džonatana Glejzera, čija je jedna od tema ljudska sposobnost distanciranja.
Glavni likovi filma su komandant Aušvica i njegova porodica, vreme događanja leto 1943. godine, a osnovna lokacija je vila sa bazenom (žena je, nakon useljenja, tražila da se iskopa bazen) koju ne baš zlokobno-izgledajući zid odvaja od najveće fabrike za ubijanje u istoriji čovečanstva.
Mogao sam da izađem iz okvira profesionalne filmske kritike pa da se bavim poređenjem načina na koji su NSDAP i SNS zgrabili vlast, teškom parlamentarnom mukom, uz pomoć Nemačke nacionalne narodne partije u prvom (ubrzo „usisanom“; mnogi njeni članovi bili su deo neuspešnog puča u julu 1944. godine), i SPS-a (koji izgleda da konačno biva „usisan“ ovih dana) u drugom slučaju.
Mogao sam da primetim da sve više deluje kao su nemački Vođa i srpski Vođica pohađali istu školu glume, specijalizovanu za energične nastupe pred podatnom masom (možemo se zapitati kako bi se „bečki kaplar“ ponašao na konferencijama za medije i ostalim bitnim obraćanjima; Timur Vermes u romanu „Opet on“ nije dovoljno iskoračio u tom pravcu).
Mogao sam, recimo, i da obavim uporednu analizu opsesije autoputevima i stadionima, kao i da primetim da me projekat „EXPO 2027“ podseća na Olimpijske igre u Minhenu 1936, kao poduhvat koji služi kako u marketinške tako i u korporativističke svrhe, radi grupisanja industrijskih potencijala ka jednoj patriotskoj Ideji (a znamo kako ide ona misao o poslednjem utočištu hulja; takođe znamo da je Viktor Igo huljama nazivao političare koji sebe smatraju državnicima).
Mogao sam, ali nisam, pa neću ni sad. Zapravo, zlo ignorisanja koje prikazuju junaci „Zone interesa“ usmerio bih u optužbu namenjenu nama koji se mrcvarimo već više od pet godina, od protesta „Jedan od pet miliona“ kada je započeo beskrajni ciklus uličnih okupljanja građana i izbornih okupljanja političkih činilaca.
Ide to nekako, brzinom ošamućenog puža golaća jer drugačije i ne može.
Odvija se ta igra iznurivanja i sada nam se približava novi odlučujući izborni dan.
Podstaknut pređašnjim iskustvom, moram da, ne sebe nego sve nas, upitam imamo li snage i volje da razbijemo samohipnotisanost, pristupimo stvarnosti i za početak silom izborimo datum kojeg će se poslednji u nizu odsudnih dana dogoditi?
Jer, slično kako su vrhovnici NSDAP-a pored jezera Vanze sabirali ljude koje valja utamaniti, aparatčici Vladajuće kriminalne grupe zapisuju i planiraju svakog glasača koji im je neophodan da bi sabrali većinu.
Tako, na sledećim izborima izračunali su da će morati da prihvate određeni manjak tetki iz Bosanske Krupe (znam, znam, nije taj entitet, ali scena iz „Štefice Cvek“…) i ostale rodbine iz Doboja te da ga nadomeste izgonom projektovano sličnog broja neprijateljskih glasača na prvomajska putovanja.
Otputovaće, znaju oni, ti nedovoljno motivisani, samim tim i bezopasni protivnici, da bi im se deca nadisala nezagađenog vazduha, pa će izborni ishod biti isti kao prethodni put.
A onda se aktivira opcija za koju će opet glasati taksisti i ostali barbarogeniji opšte prakse, i teška srca daje odborničku podršku ne iz političkih – jer oni, svete-mu-krvi-i-svetog-grala, nisu političari – već patriotskih razloga.
Neće biti nenadoknadiva šteta, pošto će time biti dobijene četiri godine da se od temelja izgradi sledeći Nestor Beli Zavetniković.
Pa bih da pitam, možemo li mi da to nekako sprečimo?
Možemo li da ih nateramo da spoje lokalne i beogradske izbore u istovremeni proces koji bi se desio krajem maja ili početkom juna?
Do kada bi par hiljada pouzdanih ljudi moglo da na terenu, po adresama, proveri birački spisak.
Da ne pominjem dodelu pete nacionalne frekvencije što bi, ukoliko se pripreti spolja ili iznutra, moglo da se obavi do kraja ove nedelje.
Da se vratim „Zoni interesa“ kao inspiraciji, i pitam da li ste svesni da tu iluziju slobode koju imate dugujete razvoju Evrope u ono što danas jeste, te svakovrsnoj slabašnosti države čiji ste građani?
A Evropa može da se promeni, ne sutra ali za vaših života ili života vaše dece, kojom prilikom će ili ovo ili sledeće izvlačenje humanoidnih bića što su u Srbiji zaposela instrumente sile i moći dobiti slobodu da u potpunosti materijalizuje svoju pravu prirodu.
Ne zamerite mi na povišenom tonu, ali nedelju dana sam gledao filmove na FEST-u, jednoj od srpskih vila pored Aušvica u kojima se može zapušiti nos da se ne oseti smrad iz spalionica ljudi, i osećam umereno samogađenje.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
