Sol je, ipak, morao da otpadne iz konačne verzije teksta, zaslužujući više od par rečenica pomoći u pojašnjavanju jedne ništavne osobe. Sol Gudmen (Bob Odenkirk – televizijski scenarista i stand-ap komičar, pre svega drugog), manipulativni advokat sa kancelarijom iznad striptiz kluba i polusvetom kao klijentelom, kao i njegov diskretni saputnik u svetu visokog i niskog kriminala, penzionisani policajac, sada „čistač“ problema, Majk Ermantraut (DŽonatan Benks – jedan od „onaj tip iz…“ glumaca koji je, i sam pred penzijom, dobio konačno priliku da se razmahne) izazivaju više. Svakako više od fusnote eseja o Đuki Moleru, pokazalo se i više od epizodnih pojava u odličnoj seriji.

Stvar je u tome, priča o nastanku nekog lika potpuno je nepotrebna ako nije univerzalna. Producenti superherojskih filmova, baveći se navodno velikim temama borbe dobra i zla ili moći koja donosi odgovornost, zapravo nabavljaju poslednju poštansku marku kolekcionaru-hobisti. Razlika je jedino u tome što je poštanska marka bitna jednom čoveku dok u vidu svih tih „prikvela“ i „spin-offova“ ona postaje obožavani predmet miliona američkih, kineskih, ruskih tinejdžera (kao i radnika u oblasti marketinga koje pali sve što je finansijski uspešno). „Bolje pozovi Sola“ drugačija je zverka koja ne hrani bezumnu publiku – u ovom slučaju serije „Breaking Bad“ – supersajz obrokom iz restorana brze hrane, kojim za malo veći novac dobijete mnogo veću količinu đubreta, već se bavi razradom osnovne teme. A tema serije „Breaking Bad“ su posledice delovanja, akcija i reakcija, u skladu sa hemičarskim pozivom Voltera Vajta. Dakle, imamo akciju, nakon koje naši junaci moraju da se pozabave reakcijom i, što je posebno dramski korisno, nuspojavama. Lični moral se, ako ga je ikada i bilo, tokom procesa uglavnom gubi i naši junaci nalaze se na nezadrživom klizištu, dolazeći konačno do fizičko-duhovnih predela koje, čak i ako pripadate ateistima, antiteistima i agnosticima, morate nazvati paklom. Tu se nalazi univerzalnost serije „Breaking Bad“ i njen mrak, kao i humor – smešno je, u kontrolisanim, dramskim okvirima, videti čoveka suštinski pristojnog kako je primoran da čini užasne stvari. Ili, možda, nije suštinski pristojan? U tom slučaju humor pronalazimo u slici čoveka koji je dugo skrivao svoju istinsku prirodu. Otud teorije da je Volter Vajt zapravo psihopata, sasvim legitimne, budući da se radi o osobi koja uvek uradi ono što je neophodno kako bi došla do cilja. Autori serije problem rešavaju tako što mu u svakoj sezoni serije suprotstavljaju očiglednijeg psihopatu, što, osim omogućavanja navijanja za svog junaka, dovodi do osnovnog pitanja za mračno razmišljanje – da li je svako ljudsko biće psihopata? To što većina ne dobije tokom života priliku za puno ostvarenje svoje prirode samo još više mrači tamu serije i tera na perverzni smeh.

DŽimi Mekgil, kako je pravo ime Sola Gudmena (dok je Sol Gudmen lažni identitet nastao iz fraze „Sve je u redu, čoveče“ – „S’all good, man“), započeo je svoj životni put čist, pomažući u očevoj bakalnici. Zatim sledi proces odrastanja… Otac je naivčina, žrtva svakog prevaranta sa tužnom pričom koji uđe u prodavnicu. Dečak bira da svi ti neimenovani šibicari postanu kolektivni surogat otac, želeći da u svetu ovaca i grabljivaca bude ovo drugo. Postaje prevarant, usavršavajući svaki štos iz „Žaoka“ uputstva za rukovanje. Kada mu snage reda i poretka konačno dođu glave, spasava ga stariji brat, partner u velikoj advokatskoj firmi okrenutoj prevashodno korporativnom pravu, dajući mu manuelni posao u poštanskom odeljenju. Brat je, pak, druga strana medalje, neko ko od haosa sveta vukova i ovaca beži u hladno poštovanje zakona, sve do mentalne bolesti kao rezultata nemogućnosti održanja pojedinačnog savršenstva u nesavršenom mnoštvu sudbina i događaja. I da, među svim zlikovcima serije „Bolje pozovi Sola“, mentalno oboleli brat je negativac br. 1, što je osvežavajuće u svetu političke korektnosti koja sve više uzima maha u masovnim medijima. Ali, vratimo se na mlađeg Mekgila, advokata-prevaranta. NJegovo obrazovanje – dopisni pravni fakultet za ostrva Samoa – je takvo da mu tek daje šansu da uđe u igru sa drugim, „pravim“ advokatima. Sve ostalo je na njemu, njegovoj sposobnosti ubeđivanja, inspiraciji i maštovitosti trenutka. Da li je amoralan? Sve njegove prevare, u uličnom polusvetu ili među visoko plaćenim advokatima, baziraju se na iskorišćavanju ljudskih slabosti. „Ne možeš prevariti poštenog čoveka“, kaže izreka. Ako malo proširimo analizu, videćemo da ideologija DŽimija Mekgila poskakuje između liberalnog kapitalizma, libertarijanstva i anarhije, sa pojedincem kao malim bogom. Stariji brat, opet, dela u svetu zakona, tj. države, no, upravo tu, nakon svih stotina otkucanih papira i urednog poštovanja propisa, nekom misterijom, vlasnik najvećeg novca uvek pobedi.

Zato, autori serije kriminalu u odelima i lakovanim cipelama suprotstavljaju red čistog, uličnog kriminala kroz život penzionisanog policajca Majka Ermantrauta, sada bezbednosnog radnika u najam i Mekgilovog saradnika po potrebi. Ermantraut, svakako grozan tip kakvog ne želite da poznajete, gledaočevu naklonost dobija držeći distancu. Da, uzeće novac za telohraniteljske usluge i tokom akcije će idiotu koji prvi put stupa na tlo bezakonja održati sledeći govor: „Poznavao sam dobre kriminalce i zle policajce. Zle sveštenike. Časne lopove. Možeš da budeš sa jedne ili druge strane zakona. Ali, ako imaš dogovor sa nekim, drži reč. Možeš da uzmeš novac, odeš kući i nikada više ne uradiš ovako nešto. Ali, uzeo si nešto što nije tvoje i prodao to za finansijsku dobit. Sada si kriminalac. Dobar, pogan? Od tebe zavisi.“ Dakle, zakon je sasvim nevažan u pitanjima morala i reklo bi se da upravo Ermantraut usmerava „Breaking Bad“/“Bolje pozovi Sola“ svet nepogrešivo u pravcu anarhije pri tome ga čineći surovo stvarnim. Da li su, onda, sve te ubice ruskih careva i američkih predsednika sa kraja XIX veka ipak pobedile? Velika dramska dela vas teraju daleko i duboko, u samo srce tame. I što ste dublje, sve je smešnije.