Na koricama jednog izdanja romana napisanog 1806. godine nalazi se reprodukcija slike „Čovek koji luta iznad mora izmaglice“ Kaspara Davida Fridriha (1774 – 1840), nemačkog slikara pejzaža iz ere ranog romantizma. Ujedinjena Nemačka, naravno, krajem XVIII veka još nije postojala te se, kažu, Fridrih, rođen na obali Baltičkog mora u vreme kada je taj deo Evrope (nakon Tridesetogodišnjeg rata) pripadao Švedskoj, osećao celog života polu-Šveđaninom. Pripadnost romantizmu takođe je upitna. Da, ima na njegovim pejzažima gotičke zanesenosti šumom, ruševinama, prirodnim elementima i on jeste jednim bitnim delom umetničkog i ljudskog bića deo svoje epohe ali, ima tu još nečega. Nečega zbog čega se zaljubljujemo u osobu, film ili sliku. Evo šta je napisao nakon posete ostarelom Fridrihu francuski vajar David Danžer: „Fridrih! Jedini pejzažista koji ima moć da uzdrma sve delove moje duše, slikar koji je izumeo novi pravac: tragedija pejzaža“. Na njegovim najsnažnijim radovima, kao što su „Žena ispred izlaska sunca“, „Muškarac i žena razmišljaju o mesecu“ (kakvi naslovi…), „Žena na prozoru“, ljudska figura, naoko na nivou statiste, zapravo je od suštinske važnosti. NJegovi ljudi su mali, sa minimalnom količinom detalja (dok je priroda gotovo kičasto, tarnerovski, impozantna), okrenuti od nas. Oni su, dok iz prvog plana posmatraju provalije, pučinu, nebeska tela, u stvari, konture u koje se gledalac slike upisuje. Upisuje ceo svoj mali život, konačan, ispunjen bolom i izgubljenošću i shvata da i nije toliko mali jer je deo nečeg velikog. Da svo ovo sranje ima smisla. „Umetnost je možda igra, ali ozbiljna igra“, reći će Fridrih koji je voleo samoću i razmišljanje, umrevši u siromaštvu. Bio je drugačiji ali nije bio neprijatan čovek te su ga mnoge kolege cenile, povremeno usmeravajući mecene u njegovom pravcu. No, bližila se 1848. godina i romantizmom je počinjao da vlada nacionalni osećaj a tu nije više bilo mesta za slikara čija platna imaju naslove „More leda“ ili „Krst pored Baltičkog mora“, slikara čiji „Monah pored mora“ iz 1809. godine se danas smatra jednom od prvih ekspresionističkih slika. Fridrih je pao u umereni zaborav, sve do probuđenog interesa sa modernizmom, početkom dvadesetog veka. I tada, konačno, mrtav već skoro sto godina, dobiće masovnu priznatost, kao jedan od omiljenih slikara Adolfa Hitlera.

* * *

O Kasparu Davidu Fridrihu sam razmišljao nakon gledanja jednog dela ceremonije otvaranja Narodnog muzeja, zapravo, kidnapovanja kulture od strane ljudi koji će, dan nakon što su proveli veče uživajući u svojoj izuzetnosti, na mesto organizatora beogradskih festivalskih dešavanja dovesti tridesetdvogodišnjeg mamlaza, kompozitora Pink hitova. Problem nije u njima već u naoko pristojnim ljudima koji izjavljuju da je velika stvar što je Narodni muzej konačno otvoren. Ne, bolje da je ostao zatvoren nego da ga vodi osoba koja je stavila svoje ime na „sto Muslimana za jednog Srbina“ izbornu listu, na taj način izbrisavši ceo svoj život. Adolf Hitler je, naravno, tumačio Fridriha na svoj način, i to je bilo njegovo pravo, budući da je Fridrihova romantičarsko-simbolična umetnost bila namenjena upravo tome. Tako, u slici čoveka koji, popevši se na vrh planine, posmatra magloviti ponor ispod sebe Hitler je video prizor dominacije, Bogočoveka pod čijim nogama je ostao materijalni svet. Međutim, ako probamo ovako: čovek je na momenat pobegao iz svog unutrašnjeg bića i posmatra opasnu izmaglicu i oštre stene, njegovu svest i podsvest kojima se mora vratiti, jer, ne može se živeti van sebe. Dakle, ne radi se ni o kakvom natčoveku već o kratkoj ekskurziji iz muke života. Zamislimo sada da smo u Nemačkoj tridesetih. Naravno da ne bi valjalo prestati voleti K. D. Fridriha zato što ga iz pogrešnih, mada umetnički dozvoljenih, razloga voli jedno osećajno, frustrirano biće koje je u nekom trenutku uhvatilo pogrešno skretanje kod Albukerkija, omađijavši i vodeći sa sobom desetine miliona ljudi u zlo? Ali, to ne znači da valja i posećivati državne izložbe Fridrihovih slika. Neka ga njima, neko vreme, neka pati kidnapovan, sačekaćemo, i jednog dana, kao što se moralo desiti, vratićemo se i mi njemu i on nama. I da dodam, priznajući relativnost većine stvari, da mi se čini da je Fridrih, usamljenik i tragač za nečim većim od čoveka što religija nije mogla da ispuni, uz to neko ko je instinkt pretpostavljao obrazovanju, bio živ dvadesetih godina prošlog veka, plašim se da bi zanelo i njega, ili bi, možda, utočište pronašao u samožrtvujućem protestantizmu i skrivao Jevreje i članove udruženja „Bela ruža“. Klackalica je to sa neizvesnim pretegom ali je izvesno da kada grupa oportunističkih gadova kidnapuje nešto lepo, ne možemo zajedno sa njima u tome uživati. Narodni muzej je, dakle, tu ali nije tu. I da, navijao sam da Šaćiri da gol kada je krenuo u kontru, kao što sam priželjkivao da Brazil partijsku reprezentaciju isprati na splavove i inauguracije (sledeći put, možda na splavu, prirodnom okruženju većine pozvanih) sa petardom. Agnostik ili šta god da sam, moram da verujem da u kosmosu – barem onom romantičarskom, koji Fridrihovi ljudi-konture tako opčinjeno proučavaju – mora postojati lepota reda. I da će svaki gadaluk jednom biti kažnjen.