Aprila ili maja 1999. godine, u vreme bombardovanja (i dalje ne znam gde mi je bilo sklonište; pretpostavljam da sam rezonovao – ako toliko promaše zgradu Politike da bi pogodili baš mene, pa, onda je to kosmička odluka koju ne bi trebalo ometati) drug i ja otišli smo do stare Kinoteke u Kosovskoj ulici.
Prikazivalo se, i to putem video projektora, sa DVD-a, nešto što je delovalo da bi moglo biti zanimljivo, imena „Aleja prokletih“. Na ulazu u salu (projekciju je, naravno, posetilo tek nekoliko zaluđenika) sreli smo asistenta sa predmeta „Filmski i televizijski scenario“ koji je pohvalio dolazak pomenuvši izvesnog Žan-Majkla Vinsenta. Ko li mu je taj? Tokom sledećih godina ću retroaktivno saznati, mada je već trebalo da znam, budući da mi je serija „Vetrovi rata“ jedno od prvih igrokaznih sećanja.
*Žan-Majkl Vinsent (1945 – 2019) bio je, zapravo, filmska zvezda sedamdesetih i televizijska osamdesetih godina prošlog veka. Ili, tačnije, kako veliki broj filmova u kojima je igrao pokazuje, bio je dovoljno „težak“ da bude drugo ime na špici, onaj koji čini sponu starije, proverene filmske zvezde sa novom publikom. Panika koja je nastala krajem šezdesetih među američkim filmskim producentima bila je izazvana gubitkom razumevanja gledaoca. Šta ga zanima? U šta veruje? Za koga će navijati?
Problem je, često, rešavan šok terapijom, „ludacima koji preuzimaju ludnicu“. No, nacija ne može gledati samo varijacije „Ponoćnog kauboja“, „Pet lakih komada“ ili „Easy Ridera“ (nije „Goli u sedlu“, što ne znači ništa već, žalim ali moram da napišem, recimo, „Laganica“) kada osnovu redovnog repertoara čine žanrovski filmovi. Tako, DŽonu Vejnu i Roku Hadsonu („The Undefeated“), Robertu Mičamu („Going Home“), Čarlsu Bronsonu („The Mechanic“), kasnije Krisu Kristofersonu i Bertu Rejnoldsu (zvezdama stvorenim sedamdesetih ali i dalje sredovečnim tipovima kakvi privlače stariju publiku) valjalo je dodati savremenog momka koji celim svojim bićem spaja bioskopsku salu sa stvarnim svetom. Proverena imena predstavljala su namirnice dok je Vinsent bio začin.
On sam bio je mešavina pouzdanog i misterioznog, ortak koji, po svemu sudeći, nešto skriva. Kao takav, kada je, u manjim filmovima, poput televizijskog „Tribes“ iz 1970., ili velikom a finansijski katastrofalnom „Danu velikih valova“, bio celo jelo, bio je još bolji.
Što nas vodi do znakovite anegdote… Lukas, Spilberg i Milijus dogovorili su se da združe finansijsku korist koju će dobiti od rediteljskih procenata filmova „Ratovi zvezda“ (usput, od „Aleje prokletih“ očekivalo se da će biti veći hit), „Bliski susret treće vrste“ i „Dan velikih valova“ (neprevodivo, „Big Wednesday“) i podele je na tri jednaka dela. Publika je, je li, frivolna, i okolnosti su nepredvidljive te su na taj način dali jedni drugima mogućnost da rade u miru, nadajući se da će barem jedan od tri filma morati da upali.
Navodno, Spilberg je posebno bio ubeđen u to da „Dan velikih valova“ ima najviše šanse da uspe: nostalgija, trojica prijatelja (zgodni momci, pri tome), sunce, okean, sportsko takmičenje na kraju… Spilberg je, naravno, u glavi video svoj film sačinjen od navedenih sastojaka a ne arhitektonsko građenje naseljeno, sa smislom, praznim – mada, u isto vreme, prema sistemu prkosnim – ljudima koji kako stare sve bolje razumeju da će njihovi životi uvek biti sekundarni Velikom talasu te da mu baš zbog toga valja izaći na crtu. I nikada mu prvog među jednakima ne bi igrao Žan-Majkl Vinsent.
A onda, došle su osamdesete i Vinsent je, i pored varljive televizijske slave, započeo svoj trik nestajanja. Soft pornografija sa Šenon Viri, ovisnosti, saobraćajne nesreće, operacije i amputacije, poneko tarantinovsko uskakanje na zadovoljstvo proto-hipsterske publike („Bafalo ’66“)… Na kraju, kada je umro, više nije imao agenta koji bi fejstvitom obavestio javnost o njegovoj smrti te se za istu saznalo mesec dana kasnije. Što je sasvim u redu. Šta su pametni telefoni u odnosu na Veliki talas?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
