Najvećim delom osamdesetominutnog trajanja danskog filma „Krivica“ (ili, pošto ne znam danski, prema engleskom prevodu tačnije bi bilo „Krivac“) posmatramo krupne planove glavnog junaka, policajca Asgera koji, dok se ne završi istražni postupak slučaja u kojem je postupao na neprikladan način, radi u telefonskom centru za hitne pozive. Pozivi koje dobija su trivijalni, od predoziranog narkomana („to ti nije baš bilo pametno“, kaže Asger, što nam prikazuje da je naš junak pomalo prljavoharijevskog tipa – drži se pravila donekle, sve dok se tangentno ne katapultira u pravcu ličnog kodeksa ponašanja) ili posramljenog idiota kojem je prostitutka ukrala laptop, a što Asger mora da mukotrpno dešifruje, pitanje po pitanje, i uz poznavanje onoga što se dešava u određenim delovima grada. Asger je, dakle, sposoban tip, individualac kojeg karakter vodi naizmenično od greške do uspeha – nezgodna odlika za policajca u robotskom, politički korektnom svetu. Gledalac je u uvodu pripremljen na mentalni rad koji će od njega biti zahtevan. Naime, „Krivica“ je povratak u davna filmska vremena, sve do nemog filma, kada je slika bila kanal ka mašti, ka filmu koji sami morate da paralelno stvarate. I, onda, kada Asger dobija poziv žene koju je muž, više puta osuđivan za nasilno ponašanje, kidnapovao i vozi u nepoznatom pravcu, kreće centralna dramska radnja. Ako vam ovo zvuči kao popularna, pravoverna tema u poslednje vreme, tj. u vreme napadne medijske borbe protiv porodičnog nasilja i seksualnog nasilja nad ženama, pripremite se na iznenađenja. „Krivica“, iako u teoriji odličan prijemni rad evropskog reditelja koji želi da započne holivudsku karijeru, pre bi mogao da izazove mrštenje nekog opreznog američkog producenta. Pitanja koja postavlja zapravo su potencijalno reakcionarna: „ko je žrtva?“, „da li neko ko je nasilan u javnom prostoru mora biti takav i u svom domu?“. Možda i najosetljivije, Asger, kao predstavnik reda i poretka, zaključke donosi, jer jedino tako i može, na osnovu spoljašnje, nepotpune informacije: glasa uplašene žene i prošlosti njenog muža. A, pošto smo rekli da je danski inspektor Kalahan, oseća nagon da preuzme i ulogu sudije. Valja dodati da „Krivica“ redovno, na svakom festivalu na kojem se pojavi, dobija nagradu publike, iste one koja tokom nedelju dana biva uglavnom izložena malograđanskim igrokazima o teškim sudbinama migrantske siročadi.

Mali

režija i scenario: Antonio Nuić, zemlja: Hrvatska

Sličnu temu sistema nesposobnog za uspostavljanje društvene pravde otvara i hrvatski film „Mali“ čiji se glavni junak, diler droge Franjo, godinu dana nakon izlaska iz zatvora, bavi odgajanjem jedanaestogodišnjeg sina, gotovo sam, budući da majka umire od raka. Franjo, sada navodno uzoran građanin van kriminalnih aktivnosti, zapravo je u zatvoru naučio važnu lekciju: nije problem u tome što je bio kriminalac, već u načinu na koji je bio. Film obiluje „onelinerima“ koji izazivaju odobravajući smešak balkanske publike, npr.: „onaj moj advokat, deset puta veći kriminalac od mene, nikad neće videti zatvor“. U radnju se uključujemo u poslednjim danima majčinog života, sa Franjom svesnim da će mu, čim ona umre, njeni roditelji oduzeti sina. Jer, radi se o primernim penzionerima koji provode svoje male živote ne buneći se. Izazivajući dalje odobravanje publike, Franjo će reći, „ali, kad se dnevne obaveze završe, sedne se ispred televizora i to je to. Pitam malog pre neki dan, je l’ znaš ko je Minotaur? Nema pojma. Ja mu kažem, pola čovek, pola bik, ima na internetu“. Franjo će, stoga, u cilju spasavanja dečaka od života sa idiotima, aktivirati svoju kriminalnu prošlost, ovaj put na pametan način, uključujući sve društvene činioce: sitne kriminalce, advokata, prljavog policajca koji ga je uhapsio zato što nije podmazao tamo gde treba. I, dok to radi, mi navijamo za njega sve dok se reditelj, čini se, nije uplašio i odabrao bezbedno moralitetski kraj, na taj način izdavši svog glavnog junaka i njegov „realizam“ životni moto. Da nije, postigao bi željeni, gore viđeni danski efekat, sa gledaocem koji nakon filma razmišlja i zaključuje u više pravaca. Što je, naravno, opasno.

Svi znaju (Todos lo saben)

režija i scenario: Asgar Farhadi, zemlja: Španija, Francuska, Italija

Mali presek trilera koji su se perfidno prikrali festivalskim programima završavamo španskim filmom iranskog reditelja, „Svi znaju“. Laura, posle petnaest godina života u Argentini, dolazi sa petnaestogodišnjom ćerkom i mnogo mlađim sinom u svoj španski gradić u vinskom kraju zemlje kako bi prisustvovala venčanju sestre. Veliko je to i veselo venčanje, sa puno srećnih zvanica, među njima Pako, Laurina prva ljubav, sada uspešni proizvođač vina. Među desetinama na brzinu uvedenih likova (pri tome, ekspozicija traje napornih pola sata – Farhadi, naravno, nije Ćimino, i njegovo ništa nije temeljno i realistično građenje konteksta iz „Lovca na jelene“) razmenjuju se ljubazni komentari, pleše se i pije. I onda, kada žurka polako umire, Laura otkriva da je njena ćerka kidnapovana i da nepoznati počinitelji za njeno oslobađanje traže trista hiljada evra. U ostatku filma, izazvani traumatičnim događajem, likovi otvaraju nerešene, lične i društvene sukobe iz prošlosti. Laurina velika porodica je, naime, bila zemljoposednička, sve dok otac, pritisnut kockarskim dugovima, nije prodao svoje propalo imanje Paku, radničkom sinu, koji je tokom narednih deset godina uspostavio uspešnu vinariju. I, naravno, oni ga zbog toga, prljavog i nedostojnog, tiho mrze. Dakle, film, tokom rešavanja trilerskog slučaja, otvara suštinska klasna pitanja. No, problem je što su likovi banalni ljudi, na viši nivo potencijalne višeznačnosti podignuti zahvaljujući glumcima koji ih igraju (Penelope Kruz, Bardem, Rikardo Darin iz „Tajne u njihovim očima“, Barbara Leni iz „Magične devojke“…). Ipak, reditelj kao da, i pored intenzivnih glumaca, neuništivu banalnost nije primetio i pokušao da okrene u svoju korist. Da jeste, stupio bi na rizičnu šabrolovsku teritoriju diskretnog osuđivanja likova, kao i društva-stvoritelja, onog koje menjaju ili održavaju, čime bi izgubio masovnu publiku. „Svi znaju“ je, tako, i pored uvaženog i zavaravajućeg rediteljskog imena, ostao pristojan film za popodnevno televizijsko gledanje, nenapadan ni na jedan način, a morao je da bude na svaki.