U Inišrinu 1Foto: Privatna arhiva

Duhovi ostrva (The Banshees of Inisherin)
režija i scenario: Martin Makdona
zemlja: Irska/VB/SAD, 2022.

Da li početi od filma ili njegovog tvorca? Fabule i likovi Martina Mekdone obogaćeni su, ili preopterećeni, procesom promene, pa mi deluje uputno da se vratim do hita „U Brižu“ iz 2008. godine, trenutka u vremenu kada dramski pisac – a po sopstvenom priznanju, oduvek veći ljubitelj bioskopa – postaje filmski autor. Da li iz sklonosti ka filmskom jeziku, Makdona je „U Brižu“ naselio potomcima Beketovog ili Pinterovog univerzuma, da bi ih zatim poveo u pravcu standardnog trilerskog razrešenja.

Na tom putu združio ih je sa nekoliko pomoćnih likova, pri čemu su se ženski ispostavili kao potpuna dramska katastrofa – nepotpune, sa stanjima koja izigravaju osobine, destruktivne za celinu kada se na momente bazira na njihovom delovanju. Zapravo – zanimljivo je koliko kudim film koji mi se sviđa – Makdona se vežbao i opipavao teren, uključujući dovoljno raznorodnih narativnih sastojaka da privuče ili odbije sve podvrste publike.

Srećom, mudrošću, ili i jednim i drugim, desilo se privlačenje, i Makdona je postao momak od kojeg se očekuju velike stvari u budućnosti, dok je, intimno, verovatno shvatao da sledi period definisanja pripovedačkog stila. Nimalo neobično, film „Sedam psihopata“ usledio je tek nakon četiri godine i bio je čist postmodernizam, priča svesna da je upravo pričana, stvarajući efekat zbunjene dosade kod onih ljubitelja „Briža“ koji su bili neraspoloženi za formalne eksperimente (dakle, kod većine).

Pola decenije kasnije, desila se eksplozija u vidu „Tri Bilborda ispred Ebinga u Misuriju“, povratak čistoj drami uz drski dodatak jednog od najlepših otvorenih krajeva u istoriji filma. Zaista, Makdona egzistira u okvirima kompleksnog i samonametnutog razvojnog procesa, i jako daleko mi deluje veče sa kraja devedesetih kada sam sa galerije male scene Narodnog pozorišta gledao predstavu „Sakati Bili“ (u originalu, „The Cripple of Inishmaan“).

Uvek sam, inače, više voleo da dešavanja na sceni gledam iz gornjeg rakursa – dakle, uz promenu pecepcije stvarnosti – što je takođe bitan pokazatelj dubinske sklonosti ka filmu a ne pozorištu.

Makdona se ove godine vraća u Inišman/Inišmor/Inišrin (svaki put promeni poslednji slog kako bi izbegao apsolutnu lokalnost) iz svojih pozorišnih početaka, započinjući film „Duhovi ostrva“ (ako bismo direktno preveli original – „Vilama iz Inišrina“) vazdušnim kadrom urednih zelenih parcela uz atlantsku obalu Irske. Žitelji ostrva, od prvih sekundi je jasno, žive u napokolebljivoj društvenoj konstrukciji.

Kada izuzmemo državne službenike, većina se prehranjuje stočarstvom, da bi svi zajedno večeri i svaki dokoni dnevni period (a ima ih) provodili u pabu. Godina je 1923, kada je revolucija odavno okončana, a nepotpuna samostalnost (jer, Belfast) dovela do krvavih sukoba među katoličkim Ircima. Inišrin je, svakako, katolička naseobina, no, njegovi stanovnici odavno više nisu zainteresovani za geopolitička uzbuđenja.

Ipak, među njima se nalazi i pojedinac kojem kolotečina smeta na mnogo dubljem nivou, što je gong koji označava početak radnje. Kalum (Brendan Glison) jednog jutra odlučuje da obustavi besmislene sesije opijanja i lupetanja koje već godinama vodi sa Padrikom (Kolin Farel).

„Ne sviđaš mi se više“, kaže mu, što Padrik koji u svom ispraznom životu nema rezervnu razbibrigu ne prihvata kao dovoljno objašnjenje. Kalum zatim zabada nož duboko u srce, proširivši temu ka nečemu što je mnogima blisko – umreće ne ostaviviši ništa za sobom, i poslednji je čas da svoje vreme posveti stvaranju violinskih kompozicija, čemu je jedino vičan.

Radi se, naravno, o totalnosti koja nastupa kao posledica panike i straha od večne praznine što se bliži. I, kako bi osigurao ostvarenje svoje odluke, poručuje Padriku da će svaki put kada mu priđe sa željom da komunicira, odseći jedan svoj prst („sa leve ruke, kojom držim vrat violine“), što je čehovljevska puška na zidu iz prvog čina koja će morati da bude aktivirana u nekom od narednih.

Padrik se na taj način zatiče u bestežinskom stanju, traživši uzemljenje kroz odnose sa ostalim dostupnim ljudskim bićima, kojih nema mnogo (setimo se društvene konstrukcije u kojoj se dobro zna ko već godinama s kim sedi za stolom ili stoji za šankom). Tu je sestra Šivon, sa kojom živi, knjiški moljac u tumačenju izuzetne glumice imena Keri Kondon, ovde u borbi sa Makdoninom nesklonošću da stvara višedimenzionalne ženske likove.

Tako, Šivon je uglavnom svedena na dramski anahroni glas razuma koji Padrika usmerava ka ne skretanju sa puta dobrote, puta koji će on koristiti kao argument u unutrašnjim i spoljašnjim svađama sa Kalumom. Radi se o dečije jednostavnom aksiomu koji otvara suštinske teme – da li je važnije kako se ponašamo u trenutku, ili kako ćemo biti zapamćeni u večnosti? Ili je, u stvari, jedno posledica drugog, dok Padrik i Kalum, obojica robovi sopstvenih jednoobraznosti, ne umeju da dokuče premreženost vremena i delanja?

Makdona dobro zna da drama ne trpi beskonačne dijaloške rasprave, kao i da mu je preostalo da spisku likova priključi jednu konkretnu žrtvu, iako su svi do sada svakako umerene žrtve palanačkih okolnosti. U tu svrhu, Padrik provodi sve više vremena sa Dominikom (Beri Kion) – seoskom ludom i sinom jedincem policajca, čijim ponašanjem je i dosegao status seoske lude. Svima znani ali javno skrivani podaci postaće neizbežni, što „Duhove ostrva“ usmerava ka žanru tragedije.

Šetanje po prirodi i poneku akcionu scenu na stranu, „Duhovi sa ostrva“ ima pozorišnu osnovu i nije lako tokom gledanja ne razmišljati, recimo, o kvartetu likova iz „Čekajući Godoa“ (učitelj, učenik, gazda, sluga). Šifra za otvaranje Makdoninog stila mogla bi biti lokalna veštica, šekspirovsko biće koje do nas stiže propušteno kroz sasvim filmski jezik „Magbeta“ Romana Polanskog – a valja primetiti i sličnost na planu naturalističkog prikaza nasilja.

Na koncu, imamo svim sredstvima predstavljenu priču iz planetarne slepe ulice koja poseže za pitanjima čovekove pozicije u društveno-vremenskom apsolutu. Makdona je, pak, u retko na tako jasan način viđenom autorovom saglasju sa junacima dela, kao čovek u teškoj borbi da loše strane ne nadvladaju dobre. I, dok god pobeđuje, moramo mu dozvoliti tradicionalno slabašne ženske likove. Svako od nas ima klimavu ciglu u konstrukciji ličnosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.