Una faccia, una razza

Dakle, novi ljudi… Slovenački film „Izlet“, za početak je zanimljiv ne toliko što u njemu postoje samo tri lika, već što se tokom celog filma od sat i dvadeset minuta, a što je u skladu sa temom, ne vidi nijedan drugi ljudski lik. Naši junaci se kreću eksterijerima, u ljudskom okruženju, no, reditelj je uspeo da uredno i do kraja iznese prilično ekstreman postupak koji je zamislio. Gregor, vojnik na odsustvu sa iračke, hm, mirovne misije, Andrej, homoseksualac koji, nakon što je odustao od fakulteta, radi nekakav neimenovan, nezahtevan posao i Živa, bez nekih određenih informacija osim da bi trebalo da nastavi studiranje u inostranstvu, najbolji su prijatelji iz srednje škole koji kreću na naoko bezazlen izlet do obale Jadranskog mora. No, kako vreme odmiče, njihovo društvo koje je donekle koncipirano kao odbrana od spoljašnjeg sveta, ispoljena surovošću prema „običnim“ ljudima (vraćamo se na znakovitost rediteljskog postupka), otkriva se kao serija laži, skrivanja i nesigurnosti. Zapravo (i to je poenta u kojoj priča postaje komunikativna), ako ni sa najboljim prijateljima ne možete biti ono što jeste, kakvo je vaše koegzistiranje sa čovečanstvom? Kraj, navodno srećan, jer, nakon što su prošli čistilište, naši junaci, odlazeći svaki u svoj život, prvi put zaista osećaju istinsku ljubav jedni prema drugima, zapravo je ispod površine krajnje depresivan. Ljubav, kada je potpuna, često vodi do razdvajanja. Jednom kada saznate sve o onome koga volite, šta vam preostaje?

* * *

Bugarski „Ave“ sa „Izletom“ deli road movie konstrukciju, ali i, na jedan drugi način, temu fikcije u životu i privlačnosti koju laži nose (usput, kada se setimo „Majki“ Milča Mančevskog, shvatićemo da su laži jedna od najvećih opsesija filmskih autora našeg vremena, što bi moglo da nas zabrine, kad znamo da crpu ideje i komentarišu svet u kome živimo). Kamen, student sofijske likovne akademije, iz nekog od strane reditelja namerno i očigledno skrivenog ali hitnog razloga, stopira do svog rodnog sela. Na putu sreće Ave, devojku sa fetišom izmišljanja novog identiteta sa svakim kolima koja ih povezu. No, igra se vrlo brzo prekida, jer Ave i Kamenu i gledaocima otkriva istinu o sebi, nakon čega počinjemo da pratimo njihove lične, porodične drame, što film, od obećavajućeg, mada teško održivog početka, spušta na niži dramaturški nivo. No, uz tehničke aspekte filma koji se mogu u potpunosti pohvaliti i koji čine atmosferu kontrolisanog, dinamičnog realizma, gluma dvoje protagonista, naročito devojčice u ulozi Ave, sasvim je neočigledna, mada se moram zapitati da li je njen umoran, depresivan nastup neka vrsta manira kojeg pod hitno mora da se oslobodi ili, u saradnji sa rediteljem, promišljena karakterizacija.

* * *

Mladi pisac Jovan, junak crnogorskog filma „Poslednje poglavlje“, od strane civilizacije ometen u nameri da završi svoj prvi roman, odlazi u rodno selo svoje (pretpostavljam, pošto nije objašnjeno) urednice u izdavačkoj kući. Za početak, ono što ometa Jovana moglo je biti i malo eksplicitnije prikazano. Otac bi mogao da ga zove i moli da mu odveze kola kod majstora, prijatelji bi mogli da mu dosađuju nekim besmislenim okupljanjem, mogli bismo ga videti kako mota desetine TV kanala koji nam oduzimaju vreme i drže nas u stanju konstantne hipnotisanosti… samo neki nasumični predlozi. Ovako, može se pomisliti da ono što muči našeg pisca nije spoljašnji svet već sopstvena lenjost ili netalentovanost – ako je upravo to bila namera, nije jasno pokazana. Dalje, vrlo primetna gluma se odmah javlja kao zid između filma i publike. Budući da su Crnogorci i Srbi, iako možda dva naroda, uz Bugare, nesumnjivo, „una faccia, una razza“, jedno poređenje… Ostavivši sve drugo na stranu, „Srpski film“ koji zaista izgleda kao svetski, onog trenutka kada krenu dijalozi otkriva, na svaki pogrešan način, svoju zemlju porekla. No, dobro… Jovan u selu, zapravo jednoj usamljenoj kolibi (koja ima struju, pa njegova večna baterija lap-topa može da se objasni – mada ne bi bilo zgoreg da smo đavolje sokoćalo neki put videli uključeno u istu) upoznaje bizarnu porodicu u potpunosti nedefinisanih krvno-ljubavnih odnosa sa kojom započinje poznatu nam „Psi od slame“ igru. Usput, njega prate vizije i košmari koji su, do kraja je nejasno, proizvod ukletosti okruženja ili njegovih ličnih strahova. Nepismenost porodice javlja se kao ključni element radnje pa scene u kojima im čita „Novi zavet“ (koji se zgodno našao pri ruci) prizivaju rasplet sličan onom iz knjige Ivlina Voa „A Handful of Dust“ (ne bih da vam podacima kvarim čitanje knjige ili gledanje, po njoj snimljenog, odličnog filma). Ipak, sve vodi ka efektnom, objašnjivom ali prilično neočekivanom kraju. Očita tehnička obučenost reditelja vodi ka jednom drugom generalnom zaključku. Gledajući desetine filmova na Sarajevo film festivalu ne mogu se oteti utisku da, dok mladi reditelji iz svih mogućih zemalja sve bolje vladaju umetnošću pravljenja filma, film kao umetnost postaje sve manje i manje bitan. Možda bi ipak bilo bolje da smo se bavili Balabanovom…