„Manje čitalaca, više knjiga, više napetosti“, lakonski definiše trenutno stanje svog posla izdavač Alan (Gijom Kane; preporučujem njegov nedavni autorski rad „Rokenrol“) u prvoj sceni filma „Dvostruki životi“ razgovarajući sa piscem Leonardom (deluje mi da moram da primetim kako obojica imaju jevrejska prezimena).

Leonard, koji živi sa Valeri, savetnicom socijalističkog političara, i romane zasniva na svojim haotičnim ljubavnim iskustvima (akteri se, naravno, lako prepoznaju), u vezi je sa Alanovom ženom Selenom (Žilijet Binoš), u poslednje vreme sve češće televizijskom glumicom sa četvrtom sezonom gledane policijske serije. Kvintet glavnih likova zatvara najmlađa, Lora, šefica digitalnog odeljenja Alanove izdavačke kuće (nagradni kamember za tačan odgovor na pitanje, „prelaze li granice poslovnog odnosa?“) koja će u svom prvom pojavljivanju reći, „osećam se kao propovednica propasti“.

„Dvostruki životi“ dvosatni su dodatak za gledaoca kojem su tri sata Tarantinovog „Bilo jednom u Holivudu“ bili premalo, budući da otvara sličan tematski komplet: kraj jednog sveta sa nejasno nazirućim obrisima onog koji će ga naslediti; junaci koji se koprcaju zabavljeni svakodnevnim zadacima, svesni da dok benzina još ima u rezervoaru ne preostaje ništa drugo do da se daje gas u cilju preticanja sporijih vozača u kapitalističko-umetničkoj trci; međusobni odnosi neprestano u sukobu sa egom (koji nema protiv čega drugog da se bori, budući da su id i superego negde daleko, u stanju hibernacije)… Može, kao u „Bilo jednom…“, delovati da su neke scene predugačke, da razgovori nepotrebno lutaju pre nego se vrate na pravi put, pripremajući sledeću scenu, da celokupna fabula klizi u slepu ulicu relevantnosti za vrlo uzan krug publike. Ipak, Tarantino i Asajas među retkim su rediteljima koji još uvek, svu raspričanost na stranu, sa gledaocem razgovaraju jezikom filma. Pominjao sam u tekstu o „Bilo jednom…“

Erika Romera kao jednog od najvećih uzora čoveka koji je za „Ulične pse“ ukrao fabulu, čak direktno i određene kadrove hongkonškog filma „Grad u plamenu“ ali stil… Stil se ne krade kroz fabulu. U vezi sa Romerom pada mi na pamet insert iz lične istorije. Umetnički direktor jednog beogradskog pozorišta mi je pre puno godina, objašnjavajući šta mu smeta u mom dramskom igrokazu, rekao, otprilike, „i ja volim Romera ali u njegovom izrazu nema ničeg prikladnog pozorišnoj sceni“. Recimo da je bio u pravu, naročito kada u poslednje vreme na sceni ima sve manje teksta, ili, u slučaju da ga ima puno, često potiče iz dokumentarističkih izvora.

A Romer, dok izbegava krupni plan u svojim pričaonicama (jer, kako smatra, krupni plan odstupa od percepcije stvarnosti koju, pogotovo kada razgovaramo sa ljudima, primamo u srednjem planu) zapravo stvara akcione filmove, sa neprestanim dodavanjem lokacija i pričom koja nezadrživo grabi napred. Sve prethodno izrečeno možemo pripisati Asajasu, posebno ogranku njegovog opusa koji obuhvata nekoliko naoko proizvoljnih, antižanrovskih filmova sa izmičućom katarzom (recimo, unazad, „Oblaci Sils Marije“, „Letnji časovi“, „Kraj avgusta, početak septembra“).

„Dvostruki životi“, snimljeni na šesnaestmilimetarskoj traci, reklo bi se oskudno, ili vrlo umešno osvetljeni kako bi što više nalikovali prirodnom svetlu (dakle, ne vidimo da li osoba u drugom planu trepće ili se krišom smeška, jer takve stvari ne vidimo ni u stvarnosti), po meni, a možda grešim, kroz svaku scenu diskretno podvlače temu suštine koja se bori da izađe na površinu. Ne zatvara li, onda, ta diskretnost gotovo savršen krug forme i teme koji kreću odvojeno da bi se sve više približavali i na kraju spojili? Malo detaljnije, u filmu se govori o evoluciji izdavačke industrije i sve masovnijem pisanju u digitalnoj formi, tvitovima i portalima; Valeri radi za prihvatljivog političara kojeg mora da iz dana u dan postavlja u promotivne situacije zgodne za slikanje, nadajući se da time neće izgubiti prijemčivost za mali ali možda i odlučujući procenat građanstva koji se ne oduševljava marketinškim spektaklom (tj. potencijalne francuske „bele listiće“); na kraju, ljubavni odnosi prošarani su prevarama, ali zar bi se izdavač i glumica još i razvodili zbog malo švrljanja, kao da već nemaju dovoljno aktivnosti u životu, kao da im uopšte pada na pamet da se gledaju sa mržnjom i upućuju jedno drugom niske udarce dok piju vino i diskutuju sa prijateljima?

Nismo svi mi toliko bitni kao što ponekad mislimo, što će pokazati linija priče koja prati prodaju izdavačke kuće nekakvoj osvajačkoj medijskoj korporaciji. No, kada se udružimo, ipak nas još uvek ima dovoljno za ustanak protiv propovednika propasti.